ОКО – Како причати са децом о трагедији у ОШ "Владислав Рибникар"

Прва станица за разговор морају да буду родитељи, јер их они најбоље познају своју децу која пред њима могу да се отворе.

"Живимо у дугом кризном времену које оставља озбиљне последицу на децу. Важно је да апелујемо на родитеље да разговарају са децом, јер нико не може да их боље познаје", рекла је психолог Биљана Лајовић.

Психијатар Милутин Костић објашњава да приликом догађаја као што је овај, који су медијски веома покривени, постоји период од 40 дана за повратни удар, када иамте доживљај колапса и лошег виђења ствари око вас.

"Морамо знати да постоји начин како се извештава о оваквим догађајима, јер ово није феномен који се дешава само код нас, има га свуда по свету. С друге стране, имате реке деце која одају почаст и показују емпатију, и треба да се фокусирамо на те позитивне примере", истакао је Костић.

Затварање школа није решење

Педагог Биљана Радосављевић не верује да би после трагичног догађаја у школи "Владислав Рибникар" било добро решење затварање школа.

"Циљ је да се што пре вратимо у нормалу, за то је потребно време, али затварање школа није решење", истиче Радосављевићева.

Када је реч о томе како треба приступити детету, Биљана Лајовић каже да дете не треба присиљавати на било шта, па ни на разговор или повратак у школу, ако није спремно.

"Не можемо да улазимо у дубину сваке индивидуе, ако се дете плаши – не треба га терати да иде у школу, треба га утешити, загрлити, умирити. Ако се то не реши у догледном временском периоду, треба потражити стручну помоћ. Ако је дете осетљиво, треба радити на његовом оснаживању јер се, нажалост, ружне ствари у животу дешавају", рекла је Лајовићева.

Психијатар Милутин Костић са Института за ментално здравље каже да су се на бројеве телефона који су отворени за психолошку подршку јуче и данас најчешће јављали родитељи управо како би се посаветовали како да разговарају са децом.

"Требало је да се школе обрате родитељима, неке то јесу учиниле јуче, неке нису, просто током дана многи су у прво време били збуњени и чекали су на инструкције Министарства", рекла је Биљана Радосављевић.

Не смемо негирати емоције, сви смо погођени

Милутин Костић каже да се ми са оваквим догађајем нисмо сусретали и да због тога нисмо имали искуства.

"И ми на Институту смо јуче читали и тражили искуства других, како реаговати. У свим препорукама стоји да треба наставити са дневном рутином колико год је то могуће", рекао је Костић.

Психолог Биљана Лајовић каже да је јако важно да се препозна ако је дете у кризи, било да дете плаче, фиксирано гледа телевизију или ако се адолесценти неконтролисано смеју.

"Најгоре је негирати емоцију које дете показује. Колико знам, Министарство је упутило Упутство о поступању свим школама. Похађање наставе је део рутине која се препоручује у ситуацијама велике кризе и трагедија као што је ова", рекла је Лајовић.

Деци треба да дозволимо да осећају, да их не форсирамо да причају ако нису спремна. Бити ту, да дете зна да ако жели да прича, да искаже шта мисли и осећа да смо ту, да ослушкујемо, додао је психијатар Костић.

Педагог Биљана Радосављевић каже да сваки узраст има своје карактеристике, али се и свако дете појединачно разликује.

"Важно је ослушкивати дете и да покушамо да обезбедимо своје присуство. Родитељ је први који треба детету да се нађе, да може и да заплаче, поруке 'није то ништа, заборави, проћи ће' нису добре. У овом тренутку свима нама је потребна помоћ и подршка, велики је ланац људи погођен и треба им подршка", рекла је Радосављевићева.

То се односи и на наставнике и учитеље за које психијатар Милутин Костић каже да су под великим стресом.

"Они се осећају лоше, има проблема у просвети, и треба имати емпатију за њих јер је и за децу најбоље да иду у школу", каже Костић.

Одраслима јесте тешко, али они морају да смогну снаге да помогну деци, сматра психолог Биљана Лајовић.

"Морамо добро да размислимо о томе шта су нам приоритети јер смо заборавили да о томе размишљамо, и појединци и држава размишљају само о себи", сматра Лајовић.

Нема универзалног одговора, сваком детету прићи индивидуално

Од почетка ове године убијено је бар 10 жена, немамо никакву стабилност, породица не функционише, на послу је хаотично и људи немају за шта да се ухватите, сматра.

"Не постоји универзалан одговор како помоћи деци, свакоме треба прићи индивидуално. Највећи број људи ће бити боље, али ће некима требати и дугорочна и интензивна помоћ", каже Милутин Костић.

Стручнаци су сагласни у једном: сваку причу треба завршити позитивно, и у кући и у школи.

Адолесцентима најтеже пада то што имају осећај да не обраћамо довољно пажњу на њих, с њима причамо најчешће о школи, а не знамо ко су им другови, занемарујемо цео један сегмент њихове личности, кажу.

"Да ли је то зато што смо ми лоши родитељи или смо и ми жртве једног бруталног система који меље", констатује Милутин Костић.

Када је реч о игрицама, веза између агресије и игрица је по свим истраживањима одбачена, што не значи да оне нема других негативних утицаја.

"Али не на овај начин, да је то могло да проузрокује овакву трагедију", каже психијатар Института за ментално здравље.

Овом канцеру који је захватио цело друштво морамо да приступимо сви заједно, сматра педагог Биљана Радосављевић.

"У супротном, у паничној потреби да нађемо кривца, можемо да доносимо одлуке које нису сасвим смислене", додаје Костић.

И на крају, кажу стручњаци, запослени у школама морају много више да знају о деци јер је одговорност велика када радите с њима. Такође, мора се више знати и учити о кризним ситуацијама како не бисмо били у ситуацији да се сналазимо када до ње дође.

"Ово јесте једна кризна ситуација, али има их много и наша је обавеза да деци помогнемо и научимо их да се изборе са таквим ситуацијама у животу", закључила је Биљана Лајовић.