Социјална радница о пропустима у случају девојчице у Миријеву – сви су морали да реагују, а није нико

Случај девојчице коју је отац држао заточену у стану у Миријеву, по ко зна који пут покренуо је питање одговорности и ефикасности система. Где су направљене грешке и пропусти и шта треба мењати у систему да се црна статистика породичног насиља смањи?

Социјална радница и председница Асоцијације социјалних радника Ружица Јелисавац рекла је у Дневнику РТС-а да су сви заказали, и не само у том случају, него нажалост у свим другим за које се сазнаје из медија, а случајева има много више него што се у јавности објави.

Нажалост, истиче, и у случају девојчице у Миријеву није било адекватне заштите детета и сви из система државе су морали другачије да реагују.

"Центар за социјални рад је одговоран, али има најмању моћ"

"Кренућу од пропуста који је направио Центар за социјални рад као орган старатељства. Али имам потребу да нагласим и поред свих тих гласних повика на Центар за социјални рад, кад год догоди и сазна тако нешто, центар је подједнако одговоран, као и сви остали у систему, с тим што има и најмању моћ. Тако да је питање да ли је подједнако одговоран као и други системи - као полиција, правосуђе, тужиоци, судови, школство, здравство", указује Јелисавац.

И школство и здравство имају обавезу да обавесте Центар 

Како, упитала је Јелисавац, нико није знао за то дете, да ли је имало здравствени картон, да ли су здравствени радници имали увид, да ли је дете добијало вакцину, да ли су упућивали неки позив родитељима.

"Друго, образовни систем, дете не долази у школу, па где је ту одговорност некога да види шта је са тим дететом? И једни и други имају обавезу у случају да имају сумњу да детета нема, можда му се нешто лоше догађа, да обавесте Центар за социјални рад, пошто је то орган старатељства, значи да има јавна овлашћења и може да уради оно што ова два система не могу, а то је да предузме мере у његовој заштити", наводи Јелисавац.

Суд се ослања на вештаке, одлучили другачије од Центра за социјални рад

Центар за социјални рад је, истиче, предузимао мере и након губитка мајке донели су меру издвајања из таквог окружења, јер су проценили да детету није добро да остане само са једним родитељем, сматрали су га некомпетентним.

Одлука суда, међутим, била је другачија у односу на одлуку Центра за социјални рад.

"Суд увек користи вештаке у даљој процени, односно доношењу решења да ли ће некога лишити родитељског права или не. У случају да овакав родитељ није лишен родитељског права, сва одговорност је на вештацима. Вештаци су увек из делокруга рада психијатара, неуропсихијатара. Они су увек ти који имају законску обавезу, и имају право и стручност, да могу да процене како неко функционише, односно да ли функционише, да ли има неких патолошких облика, да ли функционише на уобичајени начин", наводи Јелисавац.

"Вештаци не треба да се ослањају само на интервјуе, већ и на налазе центара за социјални рад"

У овом случају и у разним другим ситуацијама које су се такође завршавале трагично и по децу и супруге, додаје она, налази вештака су били такви да су они подобни.

Убудуће, наглашава, вештаци би требало да процењују не само на основу тих интервјуа и увида у списе, у лечење, већ би морали мало да се ослоне и на налазе центара за социјални рад, јер они увек имају дугогодишње праћење начина поступања тог родитеља у чију се компетентност сумња.

"Можда, када би било мало више заједничке сарадње, дошли би до заједничке одлуке да за дете тај отац није подобан", сматра Јелисавац.

"Дете је морало да буде праћено од стране Центра, видело се да је животно угрожено"

Ипак, центар за социјални рад као орган старатељства има обавезу да уложи приговор ако се не слаже са таквим налазом.

"Дете које се већ налази у таквим условима живота, у којима су високи ризици по безбедност, видели смо да је оно животно угрожено, том детету нису биле задовољене ни основне животне потребе, животно је било угрожено, морало је да буде праћено од стране центра, бар у неким периодичним интервалима, односно свакако морали су да буду планирани и контакти са дететом и са породицом", каже Јелисавац.

Шта је требало да се догоди по доласку полиције

Јелисавац је објаснила да су пријаве полицији, којој је било јављано да се из тог стана чују неки необични звуци, морале да буду размотрене од стране група за координацију, чији су стални чланови представници центра за социјални рад, полиције и тужилаштва.

"Требало је да се примени закон о спречавању насиља у породици. Закон каже да се на заштити жртава насиља ради координирано и истовремено, где су учесници из више система, а то су центар за социјални рад, полиција, тужилаштво, правосуђе, здравство, школа. Стални чланови тих група за координацију, која мора по закону да се одржава два пута месечно, јесу центри, полиција и тужилаштво, с тим што је руководилац тих група тужилац. Дакле, на сваку ту пријаву, била анонимна, била директна од стране неке особе, морало је да се иде на групу. Дакле, нема могућности да се субјективном проценом одлучи да ли то треба да иде на групу. Када се дође на групу, онда се заједнички одлучи шта се даље ради са том пријавом", објашњава Јелисавац.

Следећи корак, додаје, ако има елемената, јесте санкционисање насиља, дакле затварање насилника, а не остављање могућности да наставља то насиље.

"На крају крајева, и комшије су на крају одустале. Вероватно су се плашили за своју сигурност. Сви смо морали да реагујемо, а нико није реаговао", закључује председница Асоцијације социјалних радника.