Отворено писмо „Данасу“ поводом оправдавања бомбардовања зграде РТС-а

Запрепашћени смо и ужаснути текстом „Нејаки мозгови на РТС-овом наковњу“, објављеном у дневном листу „Данас“, у коме се оправдава бомбардовање зграде РТС-а и убиство шеснаест радника наше куће током НАТО агресије на СР Југославију 1999. године.

Иако РТС и „Данас“ немају блиске уређивачке политике и редакција „Данаса“ свакодневно критички пише о РТС-у, ретко добронамерно, веровали смо да делимо неке основне хумане вредности као што је право на живот и да то укључује и осуду гађања цивилних циљева у рату и иначе. Без обзира на то да ли се ради о медију с чијом се уређивачком политиком не слажемо или о болници у којој се можда лече војници, учесници у ратном сукобу. И то важи за Украјину, Ирак, Босну или Србију, било где на свету.

„Данас“ у овом тексту износи тезу да је то бомбардовање било легитимно као и да се данашње руководство РТС-а „придружило“ руководству из 1999. што значи да они мисле да би напад бомбом на нашу кућу и данас био сасвим легитиман.

Будући да је аутор текста школовани писац који уме да изрази своје мишљење, а уредници „Данаса“ искусни професионалци који користе сваку прилику да кажу да не би објавили оно иза чега не стоје, овде се не може говорити о пропусту већ о недвосмисленој поруци.

Није нам пријатно ни то што неки чланови Управног одбора РТС-а, који последњих недеља и на страницама „Данаса“ са много ентузијазма говоре о кући чији би законити рад требало да контролишу, нису сматрали да треба да узму у заштиту животе медијских радника, РТС-а и да реагују на овакво писање.

Посебно нас боли што се овакав текст појавио у данима када се сећамо бомбардовања и што је баш то инспирисало аутора и „Данас“ да изнесу став који до сада није био присутан у медијима у Србији.

Будући да се ради о моралном ставу све што можемо је да уреднике и новинаре „Данаса“, као и аутора текста позовемо да нам се 23. априла у 2.06 придруже испред споменика „Зашто?“ где сваке године обележавамо најтужнији догађај у 65-годишњој историји Телевизије Србије и 99 година Радио Београда, који је био бомбардован 1941. године.

То је прилика да се барем породицама наших настрадалих колегиница и колега извине или да им принципијелно и у лице кажу да су прошли баш онако како су и заслужили.

(текст објављен у „Данасу“ у уторак 28. марта 2023. можете прочитати у наставку)

Нејаки мозгови на РТС-овом наковњу

Аутор: Павле Симјановић

Лепо сам хтео да прескочим овонедељну колумну, будући да сам у викенд додатку опширно препоручивао серију „Search Party“ а за пар дана ме чека сма(т)рање о филму „Муње: Опет!“. А онда се десе вести РТС-а, 24. марта у седам ујутру…

У реду, када бомбардовање које се десило у пролеће 1999. године називају „агресијом“, то се тешком менталном муком може подвести под питање стила.

Међутим, када спикерка смртно озбиљним гласом прочита да је наречена „агресија“ имала назив „Милосрдни анђео“, ту већ долазимо до комплексне лажи – комплексне јер садржи повампирену пропаганду, неизвлачење поука из историјских странпутица, те наравно, у складу са духом запослених на РТС-у, суштински дилетантизам.

Војна операција се није звала „Милосрдни анђео“.

НАТО пакт је, у својој бирократској маштовитости, операцију завео под називом „Allied Force“, тј. „Савезничка сила“.

У Пентагону, пак, именовањем се баве или компјутерски алгоритми, или службеници који су претходну ноћ провели конзумирајући ароматични дуван, па је бомбардовање Србије (уз пар војних циљева у Црној Гори) названо „Operation Noble Anvil“ („Операција Племенити наковањ“).

Неко од тадашњих режимских јуришника је – да ли Татјана Ленард, да ли јуловац Горан Матић, да ли онај жгољави министар информисања што је путем политичког ангажмана лечио неку гадну адолесцентску фрустрацију – видео ту реч „anvil“, посегнуо за енглеско-српским речником (интернет претраживачи су били тек у повоју) и рекао, „људи, ово је тотално бесмислено“.

Заиста, они прецизно и непрецизно испаљују хиљаде ракета, убијају војску и цивиле, држе нас ноћима у безструјном мраку у којем се омамљујемо текилом и уопште не питамо „где се, мајку му, налази то моје склониште“ (океј, само неки од нас), а немају довољно разума да се назову „чекић“ уместо „наковањ“.

Међутим, „видиш како тај ‘anvil’ малом заменом слова може да постане ‘angel’? А ово ‘племенити’? Што не би било, рецимо, ‘милосрдни’? Грађанство је тупаво и необавештено, и појешће све што му сервирамо“.

И би херојска одбрана мостова, би „милосрдни анђео“, тај јасни показатељ какви монструозни циници убијају нашу децу.

А јесу убијана, и РТС у марту 2023. године уопште нема проблем да, нимало цинично и врло монструозно, у уредничкој најави програмског сегмента користи имена невиних жртава у политичке сврхе.

О каквим се политичким сврхама ради?

Владајућа криминална група – уз потпис на документу или не, исто им/нам се хвата – у циљу наставка отпетљавања косовског чвора спроводи инструкције држава које су водиле операцију „Савезничка сила“ пре четврт века.

Упоредо с тим, РТС има задатак да одржава неуки и слабоумни проценат режимског гласачког тела (дакле, не онај мањи, који гласа из уцењености, као ни најмањи, који гласа из користи).

Кључни елемент задатка јесте да се национално питање мора хируршки одвојити од десничарских партијица које су, знамо на који начин и са којом сврхом, недавно утоварене у парламентарни живот.

А оне вриште „Издаја!“, тиме изазивајући појачан тон у режимским редовима.

Националистички наратив је универзално једноставан, и готово је немогуће одвести га у правцу чији највећи путоказ није онај на коме је несигурном руком нажврљано „Ми добри, Они зли“.

Уредништво РТС-а, дакле, има скучен простор деловања, и једино што могу је да се врате у своју срамну прошлост, тамо где станују лаж и безобзирност, а све са лагодним животом на државној дојци као крајњом намером.

Данашњи уредници РТС-а – а командна одговорност полази од Драгана Бујошевића и Ненада Љ. Стефановића, да би ишла наниже, све до извесне Драгане Урошевић која је потписивана на одјавним шпицама током јутра када је спикерка изговорила речи „милосрдни анђео“ – тако су се придружили Милановићу и Комракову који су од своје медијске установе начинили легитимну мету бомбардовања.

Легитимну?

У Абердаровој улици није била болница па да се жртве догоде грешком навигатора, већ производни погон тенденциозног информативног ђубрета.

Директор и уредници су тачно знали чиме се баве и у какву опасност стављају запослене, због чега је на концу Милановић и допао десетогодишњег затвора.

Добио је, пре тога, и батине на Ташмајдану, а политичка коректност нам налаже да говоримо да то није било пристојно.

Ипак, када нема последице, влада хаос.

На пример, хаос у којем се антизападна пропаганда примењује да би се остало унутар западне сфере интереса.

Будале ће гласати, литијум ће се копати, а РТС ће, на режимско дугме, једног јутра искључити дивљање са „милосрдним анђелима“ и вратити се такође одавно провереном игнорисању стварности.