Сећање на 78 дана страдања и разарања

"Веровали смо да неће никада да буде бомбардована болница. Ни у једном рату болница није погођена", рекао је  др Момчило Јаковљевић, хирург, помоћник директора КБЦ "Драгиша Мишовић".

Била је  20. маја 1999 године. Педесет минута после поноћи страховит прасак прекинуо је дежурство у КБЦ Драгиша Мишовић. Стао је и живот троје пацијента у згради неуорологије, која је погођена. Пројектил је усмртио и гардисте у војном камиону испред, а на десетине повређених породиља евакуисано је из зграде поред. Сваке секунде те ноћи и данас се сећа хирург Момчило Јаковљевић.

"Овде смо дежурали и видели смо дим тамо, одјурили смо тамо и срушена је та зграда неурологије. Мислим да је троје, четворо погинуло, а испред су били камиони са војском, тако да су вриштали без руку, ногу, ужасна сцена била. Мени је остало најтужније деца која су се тек родила, која сада имају 24 године, колона жена је била", каже Јаковљевић.

Колоне су биле и испред бројних других погођених цивилних објеката. Уништено је и оштећено 25 хиљада зграда и кућа, онеспособљено 500 километара путева и пруге. Готово да нема града који се није и по неколико пута нашао на мети Алијансе.

Први пут је за легитимни циљ проглашена је једна медијска кућа - Радио-телевизија Србије. У ноћи 23. априла страдало је шеснаест наших колега.

"Наши удари имају три циља. Прво да демонстрирају озбиљност НАТО-овог противљења агресији. Друго, да председника Милошевића спрече у нападу на цивиле и треће, ако је неопходно да српској војсци нанесемо штету тако да се спречи рат против Косова у будућности", рекао је Клинтон.

Станко Васиљевић, генерал у пензији рекао је да воли да каже да је ово злочин без казне и злочин на куб, урађен је злочин против мира, злочин против човечности и ратни злочин.

У одбрани земље живот је изгубило више од хиљаду припадника војске и полиције. Иако је било очигледно да је несразмерно већа војна и свака друга моћ 19 чланица НАТО-а, војска Југославије је пружила завидан отпор.

"Нисмо ми имали дилему, ми смо дали заклетву народу и отаџбини. Ми смо ушли хендикепирани у тај сукоб али нисмо имали куд. Морали смо да се боримо са тим што имамо, све су то биле ограничене могућности, то је и нама било познато. Највећи домет је имао ракетни систем Нева који је имао домет 25 км по даљини, 18 км по висини, то је био маx који смо ми могли, а они су могли да нас гађају ракетама које добацују 80 км и више", навео је Васиљевић.

Била је то и прва међународна војна акција покренута без подршке Уједињених нација. Претходиле су јој три рунде преговора у Рамбујеу.

"Од јесени 1998. године све што је радила Америка и њени савезници водило је ка томе да се нађе изговор да се нападне Србија. Преговори у Рамбујеу су били чист изговор. Верујем да ниједна суверена земља не би прихватила. То је била лажна понуда. Оно што је поука тога је да ми морамо да знамо шта су лажне а шта праве понуде", рекао је историчар Предраг Марковић.

Потписивањем Војнотехничког споразума у Куманову 9. јуна 1999, бомбардовање је завршено. Последњи пројектили пали су дан касније нешто после 13 сати на село Кололеч у општини Косовска Каменица.