У српском спасилачком тиму у Турској и пас Зиги - шта му све отежава претрагу рушевина

Дејан Шевковић, водич службеног пса у Горској служби спасавања, објаснио је у разговору за РТС са каквим се све изазовима суочава пас који тражи преживеле у рушевинама.

"У Турској и Сирији су много тешки услови рада, срушиле су се петоспратне зграде, у сваком стану било је купатило са хемијом, много је мириса, мириси хране и све на једном месту, пас све то мора да неутралише и тражи затрпане. Багери нон стоп копају, нервоза је код свих на терену, све се то преноси на пса, мора толико добро да се обучи да неутралише све ометајуће факторе и буде фокусиран. То је баш обиљан изазов", наводи Шевковић.

Истиче да сваки пас добије сегмент који претражује, једну површину коју, кад претражи, ако нема никога, иде на друго место и тако он "чисти терен".

"Пас треба да покупи мирис испод рушевине и да га лоцира, али и да неутралише мирисе осталих спасилаца - када покупи један нови мирис, да примети да то није мирис спасиоца, него нови, то је баш тешко за пса", указује Шевковић.

Важно је и да водич препозна говор тела свог паса у одеђеним ситуацијама - када је покупио мирис, да зна где да се задржи, нарочито у реушевинама мора да одреди микролокацију.

Ако ветар дува ветар, мирис однсесе на другу страну и ако пас није добро истрениран може да се изгуби, указао је спасилац ГСС-а.

Шевковић није могао да оде у Турску јер је његов пас, немачки овчар, скотна. Пси ГСС-а углавном су обучени за рад на отвореном, а обука која траје око две и по године почиње већ када штене има два месеца.