У Србији нема довољно трансплантација, листа чекања све дужа

Проф. др Зоран Драгишић каже да је разговарао са мајком и сестром своје супруге – ни њих две нису имале ни тренутак двоумљења да ли органе дати или не, и памти до дан-данас, скоро је пета година од тада, једну реченицу своје таште: "Па да, њено срце ће наставити да живи".

После изненадног пуцања крвних судова у глави Зоранове супруге Бранке, лекари Неурохирургије Ургентног центра нису успели да јој помогну. Најхуманија одлука у најтежем тренутку помогла је да животи неких њима непознатих људи буду спасени и продужени.

"Боље да ти органи наставе да живе него да их да тако кажем баците у земљу, или да их, ја сам кремирао моју Бранку, много је боље да њено срце куца, да њени бубрези помогну, да рожњаче некоме помогну да гледа, него да сам их спалио у крематоријуму. Део њеног тела је наставио да живи, ево пред црквом смо, верујем да је њена душа у рају и да нас гледа и да је срећна што је њено земно тело помогло да се некоме продужи живот", истиче Драгишић.

А данас 36-годишњем Лазару, 2001. године помогла је мајка, која му је даровала бубрег.

Трансплантација је урађена у Дечјој клиници у Тиршовој. Међутим, 11 година касније поново је морао на дијализу.

Пошто у Србији нема трансплантација, прикупља новац за одлазак у Белорусију. Можете га подржати слањем поруке 1400 на број 3030.

"Мени је сада то као вечност, сваки други дан идем на дијализу, нема празника, Нове године, моје тело после дијализе није исто, буде измерено, после дијализе нисам за активности, треба ми одмор. И то је око 60.000 евра за трансплантацију, плус анализе, трошкови боравка, многи и су отишли да живе тамо", испричао је Лазар.

Наду, истиче, не губи никад.

Наду не губи ни око 2.000 пацијената у Србији који у овом тренутку чекају на трансплантацију бубрега, јетре, срца, плућа, рожњаче. На листи чекања је и више од тридесеторо деце.