Протођакон Љубомир Ранковић: У храму куће првосвештеница је жена

Протођакон Љубомир Ранковић истиче да је Никољдан слава која пада у средини Божићног поста, као и да је неопходно да трпеза буде посна.

"Трпеза није главни део славе. Главни део славе су: колач и жито, који се носе у цркву да се освете или свештеник долази у дом, али и икона, вино којим се преливају колач и жито, кадионица, жар, тамјан и свећа – која представља светлост Христову. То је оно што је основно у дому, све остало је споредно, посебно трпеза", додаје Ранковић.

Истиче да наш народ каже: "Какав дан – таква част".

"Ово је дан који пада у посту и као што важи и за Ђурђевдан и Јовањдан ако падну у среду или петак, исто мора бити посно. Боље је не славити него правити саблазан, а данас има веома лепе посне хране", наглашава Ранковић.

"Овај облик крсне славе који данас имамо је од Светог Саве"

Говорећи о пореклу славе и од када поштујемо обичај прославе крсне славе, протођакон Ранковић каже да је и у периоду од Кирила и Методија до Светог Саве постајала праслава – то је била мешавина паганских и хришћанских обичаја.

Објашњава да од Светог Саве, који је дошао са Свете горе са мноштвом монаха које је поставио за епископе, у местима где није било храмова и где су они грађени постављани су крстови и на тим местима су се служиле литургије.

"А онда пошто није било просторија, настављене су просторије љубави или боље рећи литургије после литургије и то је вршено у домовима наших верника, а особито празницима", наводи.

Додаје да су још од тог времена породице славиле у част неког од светаца.

"Овај облик крсне славе који данас имамо је од Светог Саве и то је једно светосавско наслеђе", истиче протођакон Ранковић.

"У храму куће првосвештеница је жена"

Истиче да као што је у храму свештеник домаћин, тако је у храму куће првосвештеница жена, мајка.

"Свети владика Николај је рекао да је мајка биће најсличније Богу, она има хришћанску душу и свака жена је мајка и она која није родила децу, јер није жена мајка зато што рађа децу, него рађа децу зато што је мајка", додаје.

Напомиње да се и у најтежим временима није одустајало од славе и обележавања.

"Има једна дивна сцена коју владика Николај описује на Солунском фронту. Ров пун воде, мртваца, рањеника, војник гологлав запалио свећу и ставио на челу свом умрлом другу, а на прса ставио хлеб и вино. Наилази официр и пита: шта то радиш, војниче? Каже: господине, данас ми је крсна слава, па сам запалио свећу да буде уједно даћа мом земљаку, а и моја крсна слава", истиче протођакон.

Поручује да и у време Турака и када су хајдуци у шуми били, у ратовима у избеглиштву – све се може оставити, али крсна слава остаје и то је снажан део нашег националног духовног идентитета.