Патент Марије Терезије и школа стара 250 година – понос српске дијаспоре у Италији

Ђорђа Горела има пет година, живи у Трсту, где ће једног дана, како каже, бити зубар. Ипак, српски језик одлично говори, зна ћирилицу, а Бању Ковиљачу, одакле јој је мајка, носи у срцу. Редовно похађа наставу у предшколској групи школе „Јован Милетић" у Трсту, која је отворена далеке 1782. године, и никада није престајала са радом. И њена старија сестра Ђоја учи о српској култури, језику и историји у старијој групи исте школе која редовно окупља, у центру ове италијанске луке, скоро стотину ђака.

Васпитачица предшколаца Татјана Дашић и наставница Слађана Марковић, задужена за старије групе ђака, годинама, како кажу, са задовољством преносе све оно што је важно да најмлађи чланови велике српске заједнице у Трсту знају о Светом Сави, Вуку Караџићу, Немањићима, Косовском боју… Редовни су и часови веронауке.

Теме су непресушне, а већина деце једва је чекала да нам каже шта им, и ко, из отаџбине недостаје. За Филипа и Уроша Миленковића то су рођаци, за Иду Вукшу пореклом из Панчева – бака, Урошу Илићу недостаје игралиште у Дервенти, Софија Радуловић редовно гледа телевизијски програм из Србије, док Матеји Симоновићу пореклом из Пожаревца највише недостаје редовно учешће у наградној игри „Узми рачун и победи".

Школа која је отворена скоро 250 година, поноси се дугом традицијом иза које стоје прве српске породице које су насељавале и градиле Трст, заједно са другим заједницама. Носи име добротвора, угледног занатлије и трговца Јована Милетића. Рад школе су у почетку помагале  бројне угледне и моћне српске породице у Трсту међу којима су Куртовићи, Војновићи, Гопчевићи, Квекићи, чије велелепне палате и данас красе град на Јадрану.

Процењује се да на подручју северне Италије, како сазнајемо у разговору са председником црквене општине СПЦ у Трсту Златимиром Селаковићем, живи око педесет хиљада Срба а у целој Италији шездесет хиљада.

Срби који су још пре скоро три века долазили у Трст углавном су са територије Далмације, Херцеговине, Лике… Долазили су и учитељи, интелектуалци, моћни, угледни и богати трговци, посебно они који су се бавили прекоокеанским транспортом. Убрзо се јавила идеја о изградњи православног храма и радови су почели још 1751. године.

„Од православне браће на територији Трста тада су били углавном Грци, других је било мало. Грчка заједница је била далеко бројнија него наша. Родила се идеја о оснивању православне заједнице, с тим што је њих било далеко више. Међутим, испливава то да су наши људи овде били способнији, обдаренији за велике подухвате. Економска моћ тада у Трсту одређивала је смернице дешавања у граду", каже Селаковић.

Прикупљена су средства, изграђен је заједнички храм у чијем комплексу је данас школа „Јован Милетић", где се настава одржава у складу са програмом српског ресорног министарства.

За изградњу Цркве Св. Спиридона тражени су зајмови од императорске породице Аустроугарске... Угледни Србин, гроф Јован Војиновић је из свог џепа у почетку враћао зајам. Ипак, када је црква саграђена, јавио се проблем језика на коме је одржавана литургија и како објашњава Селаковић, две заједнице се деле, без трзавица и великих проблема. Грчки представници су исплаћени и „дато им је тада да понесу све што су могли".

„Највреднија ствар која нам је остала, на коју смо поносни, и на наше људе који су тада знали како треба размишљати, је Патент од Марије Терезије, Патент на основу којег ми постојимо и дан данас и на основу кога смо добили право да исповедамо православну веру и да се организујемо, да имамо надлежног свештеника и да ето по тим принципа постојимо овде три века", рекао је Селаковић, и додао да је и даље одржана блиска веза са сестринском грчком православном црквом.

„Црква је окосница и људи који се нађу у невољи – где се обрате прво: надлежном свештенику у храму", каже Селаковић и додаје: „Основни стубови ове заједнице су, први и главни – одржавање православља, светосавског пута, и свега онога што прати један исправан православни живот."

Храм је саграђен у српско-византијском стилу, висине 40, дужине 28, а ширине 31 метар, па може да прими 1.600 верника. Унутрашњост је украшена одабраним фрескама и сликама у уљу. Изнад св. трпезе и олтара налази се велики лик Христа на престолу са 12 апостола.

Српској заједници на располагању је и библиотека која броји скоро 8.000 наслова, а ту је и богат Историјски архив, који је добрим делом обрадио и дигитализовао Архив Републике Србије.

Селаковић сматра да стуб који тренутно недостаје српској заједници у овом делу Италије јесте историјски музеј који би прикупио на једном месту важне и вредне предмете који сведоче о наслеђу Срба, не само у Трсту, већ и у читавој Европи. Каже да би тај простор можда требало да буде и прво место у које сваки Србин, који дође у Трст, треба да уђе, и да на том месту осети важност улоге коју је српска заједница имала, и има у граду на обали Јадрана.

Од Дуге до Мостова – заједно се све може 

Највише Срба своје парче неба, а и хлеба, када је реч о Италији, нашло је на северу. Ипак, држе чврсте међусобне везе, захваљујући и бројним удружењима.

Удружење „Вук Караџић" са седиштем у Трсту, од 1995. године организује бројне манифестације и најстарије је удружење Срба у Италији.

„Организовали смо Гучу на Красу, ту су учествовали трубачи са Гуче, били су нам гости и Горан Бреговић, Дејан Петровић, Емир Кустурица и Забрањено пушење. Из Београда долазе поете да презентују своје књиге, организујемо изложбе слика, гостовања позоришта са преводима на италијанском, тако да су нам гости Италијани", рекао је председник Удружења Дејан Никодијевић и додао да су сада највише фокусирани на спорт и турнире у малом фудбалу на којима су освојили бројне пехаре. Учесници су и РТС-овог турнира „Играј за 16".

„Четири године смо заредом били прваци у малом фудбалу у Трсту. Учествујемо на турнирима у Аустрији, Немачкој, Хрватској, и нема места одакле нисмо донели пехар. Много нам је важан Спасовдански турнир у малом фудбалу, који је сваке године у јуну у Трсту, учествује више од 60 екипа, а долазе екипе из Париза, посетили су нас ветерани Црвене Звезде, из Аустрије, Швајцарске...", испричао је члан Удружења Зоран Стојановић.

Фолклор посебно негује удружење „Понтес–мостови" такође са седиштем у Трсту.

„Трудимо се да нашој деци првенствено покажемо нашу традицију, ко смо, одакле долазимо, да им пренесемо обичаје, сачувамо од заборава оно што смо ми научили и понели из домовине... није то само фолклор, то је ризница нашег народа", рекла је председница Удружења Драгана Антонијевић.

Годишње организују четири концерта у градским позориштима које све више посећује и италијанска публика, а посебно су поносни на велики број деце која су у Удружењу активна у фолклорној секцији која је 2016. године донела бронзану плакету из Порторожа, са Европске смотре фолклора дијаспоре.

„Први у дијаспори смо објавили и Летопис нашег удружења, у сарадњи са др Милом Михајловић, али немојте да мислите из помодарства, већ зато што сматрамо да писана реч дуже траје. Верујемо да ће неке нове генерације моћи да користе наш богати фундус ношње, музичких аранжмана, пуно лепих и вредних кореографија", додала је Антонијевићева.

„Мостови" су помогли и оснивање Културног удружења српске омладине из Трста. Недавно су успешно организовали, у сарадњи са музејем „Никола Тесла" велики пројекат којим су у Трст довели изложбу „Никола Тесла: Човек из будућности", мултимедијални приказ живота и рада генија који је изазвао велику пажњу јавности. Изложбу је видело 5.000 посетилаца, већином оних који не долазе из српске заједнице.

„Удружење редовно, када услови дозвољавају, организује и шетње са водичима, током којих се посећују културне знаменитости Трста повезане са заоставштином Срба са ових простора", рекла је Тијана Делић и додала да је циљ Удружења промоција културе и образовања међу омладином из српске заједнице, борба против предрасуда, представљање српског наслеђа у Трсту.

Удружење „Дуга" окупља велики број Срба из Вићенце и околине. Баве се хуманитарним радом и помажу земљацима у матици кад год могу. Поносни су на манифестације које организују – „Ђурђевдански сусрети" и „Сабор Срба", на којима, заједно са гостима из Аустрије, Швајцарске и Србије, показују народне ношње, фолклорне игре, демонстрирају старе занате, излажу слике својих чланова, а са комшијама Италијанима, испробавају српска јела.

„Обавезна су окупљања за Ускрс, Туцијада, Деда Мраз и пакетићи деци за новогодишње празнике, а редовна су и такмичења у шаху, стоном тенису, билијару, деца уче калиграфију, српске народне игре, сада због короне мало слабије, али надамо се да ће се све наше активности брзо вратити у нормалу", рекла је председница удружења Душица Лалић.

Просторије Удружења красе бројни пехари са турнира у футсалу, које организују сваке године. На почетку је било 14 екипа, данас постоји и Лига ветерана.

„Овде људи много воле спорт, а и ми смо нација која се успешно бави спортом", рекао је Игор Рашић, који се, осим спортске секције у удружењу, бави и писањем и сликањем. „Србијо мајко, знаш ти, а знам и ја, где год били, чуваћемо наш језик, фолклор, традицију, ћирилицу…", поручио је Игор.

У малом месту Меледо, од 2016. године у удружењу „Видовдан" окупљени су Срби, и не само они, већ и Италијани, међу којима су и познати пијаниста Ђорђо Сини, и књижевница Карла Галван, који заједно негују културу и језик, углавном на литерарним конкурсима. Посебно су поносни на дечји литерарни конкурс „Домовина у срцу". За награде учесницима, задужен је стручни жири из Београда.

„Ми желимо да наша деца српски језик, не само говоре у породици, него да знају и да се писмено изражавају на матерњем језику. Наша деца виде италијански као први језик, а српски као други. Ми радимо на томе да се окрене тај круг", рекла је чланица удружења Рада Рајић. Напомиње да је још једна специфичност удружења то што у свој рад укључују и Италијане јер желе да се интегришу „на два колосека". Желе да што више људи учи о Србима и да их упознаје, како би ценили и поштовали и прихватили српску заједницу на најбољи начин.

Стојиљковић: Српска дијаспора у Италији – једна од најбољих на свету

Ивана Стојиљковић, генерални конзул Србије у Трсту, рекла је за портал РТС-а да су Италијани, као домаћини показали велику срдачност и отвореност за сарадњу и да је покренула иницијативу братимљења градова Трста и Новог Сада, чија је реализација нажалост успорена због пандемије.

Додала је да регија Фриули Венеција Ђулија и град Трст имају посебан значај за српски народ.

„Постојање најлепшег и најбогатијег српског храма и бројних палата са српским мотивима и статуама цара Лазара, Царице Милице и Косовке девојке у самом центру Трста, на тргу Понте Росо, довољан је доказ колико су наши преци чинили за тај град и били цењени као суграђани. Они су нашем народу, поред цркве и бројних палата, оставили у наслеђе и српску школу из 1872. Јован Милетић у којој и данас наша деца уче српски језик, историју и културу кроз програм допунске наставе. Нашој дијаспори у Трсту остало је да чувају ове наслеђене вредности и да непрестано доказују да су достојни наследници српских предака. За други део дијаспоре, који није имао овакво културно наслеђе, задатак је био тежи али су све циљеве успешно постигли и достигли критеријуме које вековима поставља Трст. Тако су и у Вићенци и Удинама формиране Црквене општине. У близини Вићенце свештенство и верујући народ су својим средствима купили објекат у којој се оснива прва српска црква у овом делу Италије а у Вићенци ради и школа ‘Свети Сава’", изјавила је Ивана Стојиљковић.

Са позиције конзула под чијом јурисдикцијом је Север Италије, Стојиљковићева наводи да наши држављани у Италији имају уобичајене потребе и проблеме као и наш народ који живи у Србији.

„Генерални конзулат управо постоји да би се убрзало прибављање докумената из Републике Србије, остварила одређена права у обе државе или заштитила права наших држављана у Италији. Ми смо у обавези да поштујемо прописе земље пријема али и да проценимо када су повређена права нашег држављанина погрешним усклађивањем или њиховом применом. С обзиром на то да се налазимо на самој граници, поред уобичајених потреба и проблема, сусрећемо се, нажалост, чешће и са саобраћајним несрећама, проблемима приликом преласка границе и изгубљеном или покраденом документацијом", додала је Стојиљковићева.

„Увек инсистирам на томе да наши држављани гледају на Генерални конзулат Републике Србије у Трсту као на своју кућу, и драго ми је да смо у томе успели и подигли међусобно поверење на највиши ниво. Могу да кажем да сам великим делом испунила своју мисију јер сам, поред свих представника земље пријема, остварила изузетну сарадњу и обострано поштовање са дијаспором која се налази на мом јурисдикционом подручју. Нескромно тврдим да је српска дијаспора у Италији, иако једна од млађих, свакако једна од најорганизованијих и најбољих дијаспора на свету и заслужују велико поштовање за несебично залагање којим чувају српску културу, традицију и идентитет у Италији", изјавила је за РТС конзулка Стојиљковић.

Текст је реализован у оквиру пројекта Делегације ЕУ у Србији „Пулс Европе"