"Лекари су ме саветовали да кријем да сам ХИВ позитиван" – када је страх од осуде већи од бриге за здравље

Овај интервју, на молбу саговорника, објављен је без навођења његовог имена и презимена. И то је заправо прави показатељ у каквом страху од осуде живе ХИВ позитивне особе. Ипак, за Интернет портал РТС-а двадесетдеветогодишњи момак одлучио је да подели своје искуство. Открио је шта га је највише бринуло, да ли је са неким смео да подели свој проблем, али и како изгледа лечење.

Када си сазнао да си ХИВ позитиван и како си одлучио да се тестираш?

Тестирао сам се у оквиру недеље борбе против ХИВ-а 2018. године и тада сам сазнао да сам позитиван. На тестирање сам отишао на иницијативу партнера. То је био први пут да се тестирам, јер сам мислио да није било разлога за то и да није било никаквих ризичних ситуација које би ме на то навеле. Отишао сам на тестирање мало из радозналости, мало из одговорности према себи и партнеру.

Када си сазнао резултате шта ти је прво прошло кроз главу? Шта те највише забринуло?

Резултати су стигли дан након тестирања и уживо се саопштавају. Ја сам се тестирао у Студентској поликлиници и свакоме су резултате саопштили у посебној ординацији. Сећам се да сам улазећи у ординацију затворио врата за собом, нисам стигао ни да седнем, докторка је изговорила да сам позитиван.

Био сам у шоку, али сам се након тестирања припремио и за ту опцију. Увек постоји и та могућност. Моје прво питање које сам поставио било је да ли се лекови плаћају. Лекарка је била изненађена што баш то питам, јер како ми је рекла прво питање које јој сви поставе је колико ће дуго да живе.

Знао сам да лек постоји, да може данас да се живи са ХИВ-ом, али сам мислио да је у нашој земљи то недоступно и да се плаћа. Тај страх који сам осетио био је више заснован на томе да нећу имати могућност да се лечим. У том моменту моја примања су врло скромна, а не могу то да поделим са родитељима који би могли финансијски да ми помогну.

Ту сам добио контакте особа које волонтирају у Клиничком центру на Инфективној клиници који су ми помогли око даљих тестова. Потребно је још једно тестирање, да би дефинитивно било потврђено да сте позитивни. Постоји могућност да је тест лажно позитиван, али је тај проценат јако мали. Тако да нисам себи давао лажну наду, био сам спреман да је то то.

Какви су били први резултати? Ти никакве симптоме ниси имао?

Први резултати су били прилично лоши, ја се нисам разумео баш у све те параметре, али су ми доктори објаснили детаље. Пи-си-ар је био превисок, а одбрамбене ћелије имунитета на минимуму. То је упућивало на то да је вирус био присутан већ неко време, тако смо и дошли до сазнања колико дуго сам заражен. Три године пре тога ми је дијагностикована мононуклеоза, а лекари претпостављају да је то заправо био први показатељ ХИВ инфекције.

Шта су те лекари саветовали, како да се понашаш?

И волонтери и лекари директно су ме саветовали да кријем да сам позитиван, вероватно водећи се тиме колика је стигматизација ХИВ позитивних особа код колега, али и у друштву. Ипак, ја сам одлучио да то поделим са неким најближим људима.

Како су они реаговали?

Имао сам срећу да сам имао велику подршку људи којима сам се поверио. Нисам рекао свима, пажљиво сам бирао коме имам слободу да то кажем. Нисам брзо дошао до одлуке да им то саопштим, то је био процес који је трајао годину дана. Они су били врло емотивни, чак су и плакали. То су били тешки тренуци, али сам пре свега осетио велику подршку од свих њих.

Са друге стране, ни дан данас то нисам рекао својој породици, родитељима. Дефинитивно се не бих ни одлучио на тај корак пошто су стари и питање је како би ту информацију прихватили.

Поменуо си да ти је први страх био то колико терапија кошта и да ли је доступна у нашој земљи. Како је то организовано и да ли узимаш лек?

Осигурање покрива комплетну терапију, а апотеке које имају лек су добро организоване и врло нас ажурно обавештавају о томе када треба да дођемо по лек. Што се тога тиче, заиста нико не треба да буде у страху да неће имати лек.

Какви су твоји резултати сада? Колико терапија помаже?

Већ након годину дана резултати су ми били јако добри, пи-си-ар ми је био на нули што значи да сам недетектибилан, тј. да нисам више заразан по друге људе. Вирус је и даље присутан у мени, али не могу другима да пренесем.

Колико је пандемија утицала на могућност лечења и контрола?

Дефинитивно је смањена могућност тестирања због пандемије коронавируса. Ја сам се од почетка епидемије само једном тестирао, јер је клиника у ковид режиму.

И сада, три године након што си сазнао да си позитиван, да ли ти је већи страх од дијагнозе или од осуде у друштву?

У првом моменту је страх недефинисан, нисам знао шта ме више брине, али данас дефинитивно могу да кажем да је већи страх од осуде и неприхватања него од саме болести, јер сам схватио да није мит када се каже да може нормалан живот да се води са тим вирусом.

За крај, имаш ли поруку за све оне који мисле да нема потребе да се тестирају и који верују да њима никада не би могло да се догоди да су заражени?

Моја порука је да сви треба да се тестирају без обзира на сексуалну оријентацију, начин живота и године. У чекаоници на Клиници сам упознао и младе и врло старе особе, и хомосексуалне и хетеросексуалне оријентације. Нисам мислио да спадам у ризичну групу и да сам својим начином живота могао да се заразим, па се показало супротно. Зато је одговорно и према себи и према другима да се тестирате.