Гусле су много више од пет тонова, воле их они који их се не стиде

На нашим просторима гусле се помињу у петом веку, а претпоставља се да су пренете из Азије. О значају овог народног инструмента говори и податак да су гусле биле присутне на двору Стефана Првовенчаног, али и на венчању Цара Душана.

Овенчао их је славом Петар Петровић Његош који је и у приватном животу често гуслао, а познати су његови стихови из Горског вијенца:

"Ђе се гусле у кућу не чују,
Ту је мртва и кућа и људи". 

Најпознатији певачи гуслари су били они из доба Вука Стефановића Караџића. То су Филип Вишњић, старац Милија, Тешан Подруговић, Петар Перуновић Перун.

Гуслари су говорници, просветари, глас народа, књижевници. Један од њих је и Славко Јекнић, председник Савеза српских гуслара, који даје одговоре, између осталог, и зашто су гусле "свете".

Десетерац омогућава гуслару да пусти глас и да покаже могућности и тоналитет сопствене интерпретације. Шта осетите када крене први резак тон?

Гуслар је вјековима, и у рату и у миру, пјевао о слободи и витештву, о правди и истини, о људској величини и моралу. Те законитости неписаног горштачког кодекса части, биле су саставни дио скоро сваке епске пјесме. По тим моралним одредницама су живјеле генерације наших предака.

Гусле су прије свега српски традиционални инструмент, и звук који оне производе је музичка подлога или пратња гусларевом гласу. То је инструмент који даје звук превлачењем гудала преко затегнутих струна. Али, гусле нијесу као и сваки други музички инструмент, који сам за себе може бити музика која се слуша самостално, или у пратњи више музичких инструмената.

У времену ропства, гусле и епска пјесма, никада нијесу признале пораз. Уз те пјесме и звук гусала, лакше је било подносити муке и сачувати свијест поробљеног човјека, да се мора и треба борити за онај узвишени циљ слободе, који сваком човјеку значи и више од живота. На то су их свакодневно подсјећале гусле и у помрачини ропства призивале свјетлост слободе.

Гусле су срасле уз српско духовно биће и ушле у генетску и духовну димензију српског рода. Оне памте српске успоне и падове, велика страдања и погибије, непролазну славу и витештво и бројне примјере чојства и јунаштва. Њихова снага је, вјековима била мотивација и надахнуће српском роду, да очува своје духовно биће, да ојача морал и вољу, и сачува вјеру и наду у боље сјутра.

Моћ гусларевог пјевања и снага епског стиха, носе у себи енергетски потенцијал, који позитивно утиче на слушаоца као духовна покретачка снага, која га казано његошевским рјечником "опија душевним пијанством". Кад се глас и гусле сједине, енергија коју они производе у менталном и филозофском смислу, као један цјеловит производ, стижу у сферу људских осјећања и емоција, у виду мелодије, којом се српско духовно биће одувијек храни. То је онај стари зов гусала, који су наслеђивале генерације.

У Музичкој школи "Мокрањац" учи се певање уз гусле као и казивање песама уз гусле, зашто је важно да се гусле уче у школи?

У музичкој школи "Мокрањац" у Београду, на Одсеку за традиционално певање већ десетак година у наставном плану и програму, установљен је предмет Гусле. У склопу наставног програма гусле се изучавају као посебан музички инструмент, који је једној групи ученика и главни предмет.

Наравно да ти ученици, уче и друге предмете, али гусле су веома специфичан инструмент, који се не учи као остали инструменти, због познатог разлога, јер се на гуслама може произвести само пет тонова, што значи да се ти тонови не могу сместити на музичку лествицу и учити по нотном систему. Код гусала је примарно то да се оне уче, искључиво по слуху и упорним вежбањем. Задатак није ни мало лак, кад се зна да од пет тонова треба направити мелодију која ће бити увод у епску песму, затим да тај звук буде подлога гусларевом гласу у току певања, и на крају да на један музички начин заврши песму.

Гусле су познате као један од најстаријих инструмената, уопште. Помињу се и у псалмима Светог писма. И кроз историју се помињу као инструмент који је најчешће био у употреби уз фрулу и бубњеве. Постоје докази да су се слушале и на двору цара Душана, затим на дворовима владара европских држава, искључиво као српски инструмент.

Гусле треба сачувати, не само као део традиције, већ и као инструмент који пјева о српској историји и култури наших предака. Доста тога су управо гусле пренеле и сачувале све до данашњих дана. Зато је веома важно да се гусле изучавају и у школама, као део традиције српског народа. У савременом добу тешко је сачувати традиционалне вриједности и обележја живота и духа наших предака, међу које свакао спадају гусле и епска поезија. Све оно што је некада било вриједно и значајно у нашој историји, у овом времену је на некој врсти испита или негирања од стране оних, који би најрадије избрисали све оно по чему смо као народ били препознатљиви.

И хтјели ми то признати, или не, у нашем окружењу, све је мање показатеља лијепог породичног васпитања, које је било персонификација многих генерација прије нас, које су стварале култ српске породице.

Певање уз гусле уврштено на репрезентативну листу Унеска као нематеријално културно наслеђе човечанства - шта то значи?

Овдје ћемо истаћи чињеницу, која је, можемо закључити, спона између традиције и савремености, јер права вриједност гусала и народне епске поезије, јесте нематеријална, али она представља велико културно богатство, са којим се као народ, требамо поносити.

Вијест која је обрадовала све искрене љубитеље епске поезије и гусла, стигла је у новембру 2018. године, када је светска културна заједница, оличена у Унеску, прихватила апликацију Савеза гуслара Србије, Музиколошког института САНУ, Етнографског музеја у Београду, као и бројних гусларских друштава и појединаца, прдвођених др Данком Лајић - Михаиловић, и певање уз гусле, уврстила на репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства.

Ово велико признање, је подстрек свим носиоцима права у поменутим институцијама, да се заложе код државних органа Србије, најпре код Министарства за културу и Скупштине града Београда, да гусле имају много бољи статус него што је то било до сада. Ту се прије свега мисли на изналажење могућности, за адекватан смјештај и простор у Београду, гдје је сједиште Савеза гуслара Србије и Савеза српских гуслара.

Није довољна финансијска подршка, која се опредељује за одржавање фестивала, већ је неопходно да имамо на коришћење простор, гдје би била смјештена вишедеценијска архива Савеза, као и изложбени простор у ком би се чували експонати музејске вриједноти, које савез посједује (гусле, експонати из предходних времена, пехари, признања и др.)

Какве су гусле имале статус у време владавине Карађорђевића, а какав имају данас?

Гусле су имале, велику популарност на свим подручјима бивше Југославије гдје су живјели Срби. Познато је да је 1933. године у Београду, на Коларчевом народном универзитету одржана Гусларска утакмица, (како су се некада звала такмичења гуслара).

На тој утакмици било је присутно преко двеста гуслара из свих крајева ондашње Југославије. Такмичење је трајало неколко дана, а карактеристично је по томе, што је предсједник жирија био, ондашњи суверен, краљ Александар Карађорђевић, који је дао подршку и учествовао у оцењивању гуслара. Вредно је и напоменути, да је такође, прогласио побједника, гуслара Илију Вуковића из Гацка у Херцеговини.

Касније је краљ примио у службу на двору, гуслара Илију Вуковића. Његов задатак је био, да приликом доласка страних делегације, за време ручка или других активности, поздрави госте у народној ношњи, одржи поздравни говор или пригодну здравицу, и на крају отпјева неку народну пјесму уз гусле, што је мора се признати било веома атрактивно и пожељно, поготову за народе који држе до своје историје и традиције.

Могу ли се приближити гусле онима који их сада не воле?

Ово је осјетљиво питање из више разлога. Већ смо напоменули да су некада гусле сматране као искључиво српски национални инструмент. Данас гусле имају и други народи на подручју Балкана, тако да гуслају не само Срби и Црногорци, већ и Хрвати, Муслимани, Албанци и други. И сви они желе да присвоје гусле као свој национални инструмент. Чињенице су следеће: гусле имају право да сви користе и то је неспорно. Међутим, када се озбиљно приступи анализи и чињеницама долазимо до сазнања да је већина постојећих нација у неком периоду припадала српском народу, када су из личних или колективних разлога, прешли на ислам или католичанство и са собом понели гусле, а неки и иконе српских светитеља, да их подсјећају на коријене и порекло.

Данас у времену грубог практицизма и трке за профитом и нитересима, као и утицаја са стране и успостављања новог свјетског поретка, ти народи покушавају да се одрекну српских коријена, негирајући прошлост и историју, градећи нове идентитете и фалсификујући историју, како би доказали да су они ти, који полажу право на посебност, а самим тим и право да гусле приказују својим. Међутим, по оној народној "истина је само једна", тако је и прича о гуслама у суштини позната свима. Нажалост данас истину многи заобилазе.

Гусле ће вољети само они који их се не стиде. Гусле су и данас ту да нас и даље обасјавају својом величином и снагом, подсјећајући нас како је велико и свето бити човјек, хришћанин, православац и вјерник.

Које особине мора да поседује добар гуслар?

Данашње јавно мњење и утицаји са стране, све више утичу на формирање личности нових генерација и оних које ће тек доћи. Зато је српски гуслар, данашњим речником казано, био портпарол свога народа. Он је преносио народно мишљење и став о свим битним питањима, која су се тицала његовог живота и опстанка.

Гуслари и данас у савременом добу морају бити родољуби и просветари, трибуни и оратори, глумци и војници, пјевачи и рецитатори, и дати од себе још много више, како би сачували славу гусала и неоспорност њихове вриједности и слободарски дух свог народа.

Кад се говори о будућности гусала, треба истаћи њихову улогу у досадашњој традицији, чврсто укоријењену у свим раздобљима српског духовног наслеђа. Оне су симбол и репрезент у народу добро познатог система вриједности, којим су премошћавани вјекови и који је био неписано правило живљења и обичаја српског човјека, интелектуалца и домаћина.

Гусле се и данас радо слушају и имају своју публику, што даје наду да ће оне, као и увијек до сада опстати и пратити српски род и у будућности.

А кад се српски род врати својим коријенима, вјери и традицији, наћи ће у епској пјесми и гуслама златни врт поетике, народне мудрости, витештва, части, поноса и морала. Слушајући гусле и епског пјевача, то нам и данас у савременом добу, највише недостаје.

Од умећа гуслара зависи каква ће то бити мелодија, односно какав ће музички увод бити за пјесму. Такође, треба напоменути да гуслање, односно увод у песму зависи од тематике песме, што значи да увод у борбену или веселу пјесму мора бити различит од увода у тужну или елегичну пјесму.

Свако гуслање је непоновљиво. "Најпосле јекне први звук, резак и нераван. Узбуђење расте. А Црногорац подешава и почиње кроз нос да пушта глас и да њиме допуњава звук гусала. Све се слаже и све наговештава чудну причу", написао је Иво Андрић.

Своју причу испричао је и Славко Јекнић у књизи "Гусле наше свете".