Како се дечја душа опоравља од траума – успостављање поверења је најважније

Вукашин Чобељић каже да разговор са сваким дететом, сваком младом особом захтева посебну едукацију, учење о интервјуу, како се питања постављају, на који начин.

"То је база, то је сигурност, али генерално сваком детету или адолесценту прилазимо као индивидуалној особи, као потпуно новом свету. Трудимо се да обраћамо пажњу не само на вербалну комунакацију, већ и на невербалну, како се дете поставља, каква је мимика. Трудимо се да пратимо потребе детета, односно да будемо у контакту са њим све време", објашњава психолог Клинике у Тиршовој.

Према његовим речима, кључно је да се увек представе детету.

"Објашњавамо детету да нисмо лекари ни техничари и да не очекују прегледе или интервенције, већ ће са нама разговарати и цртати. Најважније је да се успостави однос поверења. Као што ми процењујемо дете, тако и дете нас процењује", указује Чобељић.

Однос поверења подразумева равноправан однос

Однос детета према психологу зависи од узраста - колико дете може да схвати - али је врло важно да су улоге јасне.

"Однос поверења подразумева равноправан однос. Не постављамо се из улоге ауторитета, некога ко је строг и неприкосновен, али је негде врло јасна граница и трудимо се да будемо у односу топли и пуни разумевања. Само преко поверења можемо доћи до неких битних информација, или ће нам дете казати или показати", наглашава дечји психолог.

Додаје да нема правила после колико времена деца причају о нечему непријатном. Некад деца имају потребу да што пре изнесу одређени садржај, али то се, ипак, ређе дешава.

Много чешће се дешава да је потребно одређено време да се стекне поверење да је дете сигурно да ће у датом контексту бити заштићено.

До одговора много лакше доћи кроз игру и цртање

Некада је до одговора знатно лакше доћи кроз игру која је много ближа деци млађег узраста.

"Не мора да буде само игра, некад ће дете нешто нацртати, показати цртеж. Имамо случајеве у пракси када вербална комуникација не доводи у самом старту до отварања детета, али дете може на слици да покаже ситуацију која је можда била непријатна. Свака игра која није у складу са узрастом, која подразумева неке непријатне сцене, јесте знак упозорења или игра која је стереотпна, која се понавља на исти начин, то су све знаци упозорења", објашњава психолог Вукашин Чобељић.

На питање колики је напор за дете да још једном прође кроз трауматично искуство и да ли је важно да се обавезно кроз то прође и не потисне, Чобељић каже да је, што се тиче струке, пожељно да дете проради неку врсту трауме, али је јако битно на који начин, у односу са ким и у ком контексту.

"Јако је битно да то буде заштићујући контекст. Са друге стране, постоји појам ретрауматизације и то је оно што се врло често дешава у пракси да када дете доживи врло непријатно искуство пролази кроз велики број разговора најчешће прво са особом којој се повери, полицијом, психологом, и то је нешто што може да остави непријатан ефекат, али трудимо се да у свакој таквој ситуацији будемо ту за дете. Идеална ситуација би била да постоји тим стручњака који би једном обавио разговор кроз однос поверења везано за насиље, трауму, злостављање", сматра психолог Клинике у Тиршовој.

Прича о осећањима треба да почне од малих ногу

Чобељић напомиње да од раних ногу детету треба дати за право да вербализује или покаже шта је то што му не прија.

"Родитељи се труде да поставе границе, да науче шта се сме, а шта се не сме, али доста рано треба причати о осећањима. Деци су блиски цртани филмови и треба обраћати пажњу кроз причу ко се када наљутио, ко је био срећан, ко је био тужан и на тај начин дете ће стицати знање са једне стране, а са друге родитељи су ту да то подстакну. Када примете одређену промену која је велика и драматична у односу на раније понашање или расположење треба детету да скрену пажњу на то у смислу постављања питања да ли се нешто догодило, да ли им је било непријатно", поручује Чобељић.

Када мало одрасту, важно им је шта кажу вршњаци. Вршњачка група, нарочито са пубертетом и адолесценцијом, постаје све важнија.

"Прихваћеност у групи постаје кључна. Зашто не у односу на родитеље - то је индивидуално, различити су разлози. Некада се адолесценти плаше да их родитељи неће разумети, некада ће их разочарати, некада ће следити одговарајућа казна", истиче психолог.

Према његовим речима, најважнија улога родитеља би била да је ту за дете, да може да га саслуша, разуме, да постоји емпатија.

"Сви смо ми људска бића. Некад пропустимо неки тренутак, сигнал, без обзира да ли вербални, где дете јасно нагласи да му нешто смета и невербални где долази до повлачења. Различити су разлози, али би родитељи требало да се труде да што мање улазе у такву ситуацију. Став струке је да било какво, од стране детета, наглашавање негативних мисли треба озбиљно схватити", поручује Чобељић.

Сматра да када родитељи у разговору са дететом виде озбиљну промену - промену у расположењу која је неуобичајена, дете је агресивније, постоје промене везане за спавање, исхрану - треба да буду отворени са дететом и да потраже помоћ психолога.