Скрнављење српске културне баштине на КиМ – како против вишедеценијског брисања памћења

Скрнављење црквишта, уз разбацивање и ломљење икона и пуцање у њих, у Међугори, у области Ибарског Колашина, само је последњи у низу напада на српску верску, црквену и културну баштину на Косову и Метохији.

И док су под оправдањем уметничког перформанса паљени крстови код Грачанице, претходних месеци је Српска православна црква суочена и са отвореним покушајима отимања земљишта и храмова у јужној покрајини.

Брисање памћења

"Нажалост, ми смо сведоци једног дугог брисања историје. То је нешто што је у научно опредељеној историографији познато под термином брисања памћења", каже доцент Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу Јасмина Ћирић.

Објашњава да се управо на простору Балкана заиста и дешава брисање различитих култура.

Јасмина Ћирић каже да су у средњем веку секундарно коришћени материјали који би се уграђивали у црквиште из поштовања претходног култног места.

"Међутим, ово чему ми сведочимо, доводи нас до питања да ли ће та места заиста бити уништена", забринута је историчарка уметности.

Избацивање Метохије из назива јужне српске покрајине

Јасмина Ћирић објашњава да када се говори о разарањима и актима вандализма на простору Косова и Метохије, обично се истиче период од 1999. све до 2024. године, али да је неопходно појаснити да се кроз историјску науку види да су се разарања догађала већ од 1945. до 1968. године.

"Покојни академик Батаковић управо је писао о томе када се на насилан начин почело са избацивањем речи Метохија из званичног назива АП Косово и Метохија", каже историчарка уметности.

Наводи да су и тада забележени примери уништавања како надгробника, тако и цркава.

"Да би се то интензивирало након 1981. године и протеста 16. марта 1981. године. када су косовски Албанци заправо и започели политику потраживања аутономије, односно проглашења независне републике", облашњава.

Вандализам на Косову и Метохији од 1999. године

Од 1999. године уништено је, скрнављено, девастирано око 150 манастира и цркава на Косову и Метохији.

Доцент Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу Јасмина Ћирић каже да се више сећамо нове историје која се односи на период од 1999. године до сада.

Ћирић подсећа да је прошло 20 година од Мартовског погрома у којем је уништен и оскрнављен део споменика, цркава, гробља на Косову и Метохији.

"Подсетићу да је у питању Црква Богродице Љевишке, Грачаница, Пећка патријаршија. Једноставно, ти комплекси су заштићени Унеском, као комплекси који се налазе у простору конфликтне зоне", објашњава Ћирић.

Историчарка уметности објашњава да су они и на терену угрожени.

"Ми смо се суочавали са врло озбиљним оштећењима у Цркви Богродице Љевишке, када су запаљене и фреске, непосредно испод звоника и у простору спољне припрате, када су управо ктиторски портрети Немањића оштећени", преноси ситауцију са терена.

Каже да су фреске и иконе рестауриране, очишћене, али да екипа Републичког завода за заштиту споменика културе има веома озбиљне потешкоће у спровођењу радова и присуства на терену.

Култура сећања и однос према Великом рату

У Великом рату је Србија изгубила 1,2 милиона људи – трећину тадашњег становништва, што је око 60 одсто мушке популације.

Српска војничка гробља, која се налазе у 43 земље скрнаве се, а најгори однос према њима је у нашем окружењу.

"Наше друштво у последње две-три деценије чува сећање са великим поштовањем на Први светски рат и његове жртве", истиче Ненад Лајбеншпергер из Завода за заштиту споменика културе.

Каже да се због ратних околности гробове српских војника и цивила налазе по целој Европи и делу Азије и Африке.

"Свака породица се са пијететом сећа својих предака и веома им је стало да пронађу неку информацију о својим прецима, ако знају где су они сахрањени, онда то веома поштују и то представљају са поносом", објашњава Лајбеншпергер.

Научни радници који се баве истраживањем из те области заиста помажу да се открије где су покопани наши преци, каже саговорник РТС-а.

"Култура сећања је већ скоро три деценије веома популарна научна дисциплина у свету и ми у Србији имамо више научника који се баве изучавањем меморијала Првог светског рата, такође на простору бивше Југославије их има", рекао је стручњак из Завода за заштиту споменика културе.

Лајбеншпергер наводи да заиста постоји српска култура сећања, међутим, да је она често више прокламативна него што можемо да урадимо.

"Државни органи и појединци се заиста труде да то одржавају, међутим, могућности ипак не прате ту жељу коју постоје у ентузијазму", сматра стручњак.

Што се тиче те различите културе сећања у различитим земљама, она зависи од земље до земље.

Проблеми чувања идентитета и прошлости

Доцент Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу Јасмина Ћирић каже да је један универзитет у Приштини, који су основали косовске Албанци, послао путем Балканске академске мреже позив за писање научних радова који се тичу албанских злочина, али и са друге стране злочина над албанским становништвом, које су по њима починили Срби.

"Један сегмент те монографије у настајању која је, нажалост, такође суфинансирана од Универзитета у Вестминстеру, веровали или не, односи се управо на идентитетско мењање културног наслеђа, односно наслеђа које они препознају искључиво као косовско", наглашава Ћирић.

Подсећа да су у Унеску наши споменици, нажалост, идентификовани као средњовековно наслеђе на Косову и Метохији.

"Не као српско средњовековно наслеђе, што је првобитно и био предлог Републике Србије. Дакле, за номинацију и за заштиту споменика", каже саговорница РТС-а.