Како се у Шангају код Београда сећају завичаја прогнани у "Олуји"

"Ја сам био код бабе и деде, татиних родитеља. Спавали смо, одједном смо чули узбуну. Цело село је изашло испред кућа. Тада је један наш комшија дошао са трактором да се пакујемо и идемо у мени непознатом правцу тада. Када смо стигли у Петровац, рођак је морао да избаци из трактора моје бабу и деду, јер није било места за све, а ја сам остао с њим и његовом породицом. Целу ноћ сам размишљао где су ми мајка, отац и сестра", пише у Дневнику Игора Вукчевића, избеглице из Книна. 

"Замислите седам дана будете сами без мајке, сестре и оца. На крају нађете мајку и сестру и онда питате где је отац, они кажу отишао у рат. Не знамо где је. И само једно јутро мајка је отворила цераду од камиона и рекла види ко иде низ улицу и тата је ишао, ја сам буквално прескако људе који су спавали у камиону и скочио из камиона њему у загрљај и то не може да се опише", рекао је Игор за РТС.

Тешким речима описује и живот после колоне. Уследиле су године селидби, неизвесности и борбе за живот. Најзад, нови дом нашли су у насељу надомак Београда – Шангају.

"Мени је мајка професорка и док смо били доле је радила као професорка. А овде кад је дошла плата професора била је 50 марака, а онда су јој понудили да буде кућна помоћница за 200 марака. Онда је то због нас прихватила и никада више није била професорка. Шта човека не убије, то га ојача и зато јесмо успели и зато јесам успео и у животу и са породицом", каже Игор. 

У породичној кући данас их је десеторо. Међу њима најгласнији су – Милица, Вук и Лазар. О родном крају свог оца осим у кући, чују и од комшија, који су претежно Крајишници.

"Не може се то заборавити, еј. Ја се сећам горких успомена, није ми свеједно да се сетим тог датума, а камоли шта су преживели. Данас је добро ту, ради се", наводи Милорад Радоњић.

У насељу Шангај живи око пет хиљада људи који су се тог 4. августа 1995. упутили из Хрватске. Стигли су овде на голу равницу и изградили своје животе испочетка.