Правда за Бојана

Младић из Крагујевца, као редовни војник некадашње ЈНА, умро је у најтежим мукама у злогласном сплитском затвору "Лора" где је смештен после заробљавања, а тек недавно Жупанијско тужилаштво подигло је оптужнице против његових мучитеља.

Бојан би данас имао 35 година. Ових дана прославио би са својом породицом крсну славу светог Јована. Није стигао да се ожени. Тек је био завршио средњу школу, још се играо, дружио... Волео је музику, имао је велику колекцију стрипова...

У јануару 1992. године отишао на одслужење војног рока у Приштину, у тенковске јединице. Испратили су га мајка Илинка, отац  Мирослав и браћа Дејан и Данијел.

Сада, 17 година од Бојанове смрти, хрватско тужилаштво тражи правду за младића из Крагујевца коме су кости пронађене тек 12 година након убиства, недалеко од Дувна.

Наиме, Жупанијско тужилаштво у Сплиту почетком 2009. године подигло  је оптужницу против мучитеља из хрватског војног логора "Лоре" који су се брутално иживљавали над осамнаестогодишњим војником ЈНА из Крагујевца

Реч је о  петорици бивших хрватских војних полицајаца припадника "72. бојне", а одговараће због ратних злочина почињених над заробљеним Србима у војном затвору "Лора" током 1992. године.

Овај случај назван је "Лора 2", јер су оптужени са још тројицом колега из стражарске службе овог злогласног затвора већ осуђени на шест до осам година затвора због мучења и убистава заточених у "Лори" - конкретно због убиства цивила Гојка Буловића и Ненада Кнежевића и мучење већег броја заробљених Срба.

Последња разгледница

Поново ће се, дакле, на оптуженичкој клупи наћи већ осуђени војни полицајци: бивши командант затвора Томислав Дуић (40), његов заменик Тончи Вркић (49) и стражари Емилио Бунгур (49), Анте Гудић (38) и Анђелко Ботић (41). Дуић, који је осуђен на осам година затвора, и Бунгур на шест година, још се налазе у бекству и чека их издржавање већ изречених казни.

У Лори је, иако пре тога тешко рањен, страшно мучен данима, док на крају, под најтежим мукама, није преминуо. Умро је у неописивим мукама. Не знамо тачан датум смрти, знамо само да је била средина или крај јуна. А рођен је 22. јуна 1973. године, почиње причу најмлађи Бојанов брат Данијел Весовић.

Бојан је на одслужење војног рока отишао 16. јануара 1992. године. Био је тенкиста, а  служио је на аеродрому Слатина код Приштине.

Тек што је положио заклетву, ни целу војну обуку још није био завршио, његова јединица послата је у Босну,  где је већ беснео рат. У цик зоре, 22. априла, тачно у четири сата, двадесетак војника тенкиста је подигнуто и наређено им је да крену на север. Добили су задатак да оду, најпре у Книн, а одатле на аеродром Удбине, да га штите од напада хрватских паравојних јединица.

У Удбинама се испоставило да је аеродром напуштен - тамо није било никога. Одатле је јединица повучена у Челебић.

Из Челебића Бојан се последњи пут јавио породици. Разгледница коју им је послао уједно је и последња вест коју су од њега добили. У том босанском месту, дошло је до престројавања у јединици. Пола војника из приштинске касарне остало је у Челебићу, а пола је отишло на други положај.

Зна се да је Бојан остао у Челебићу, који су већ нападале хрватске паравојне снаге. Праштало је на сваком кораку!

ЈНА је одговорила и на Ливањском пољу започео је окршај између југословенске војске и хрватских јединица.

Бојан је тада рањен у препонском делу, са леве стране, у слабине испод ребара, мало изнад кука. Рана није била опасна по живот. Тако рањен заробљен је са још десетак војника.

Све то догађало 2. маја 1992. године, само десет дана од када је Бојанова јединица напустила Приштину и Србију.

Заробљени војници тада су потрпани у цивилне камионе, а пошто нису имали довољан број затвора, Хрвати су по двојицу-тројицу војника стављали у затворе на разним „поверљивим" местима. Тако је Бојан стигао у злогласну "Лору" у Сплиту.

Стравична мучења

Био је још дете и никоме ништа није учинио. Био је редован војник, није био добровољац. Само редован војник, каже брат Данијел.

Описи сведока о мучењу заробљених војника толико су страшни да човек тешко може да поверује да једно људско биће то може направити другоме. Ипак, да се није писало о овом злочину вероватно би крвници остали некажњени.

Бојана су, како су касније сведочили његови затворени другови, тукли по рани. Пошто није добијао лекарску негу, рана је расла, мучитељи су наставили да га злостављају и месец дана касније, крајем јуна, од повреда задобијених у затвору Бојан је умро, прича Данијел Весовић.

Тешко је чак и описати кроз шта је све овај младић прошао за неколико недеља.

Бојан је умро у најсташнијим мукама. За време мучења и батинања обавезно би пуштали гласну музику - да се не чују крици.

Толико су га тукли да је био потпуно црн од подлива по телу, љубичаст у лицу, а на ногама је имао отворене ране, тако да су се виделе рупе, а ћелија је била сва умазана од крви. Утрљавали су му маст у ране на бедрима како би се лакше загнојиле, скакали су му по рањеној нози и чинили све како би се озледе што више инфицирале. Мучен је и струјом, "нож скакавц" су му забадали у рану...

"Сећам се да је отац обијао прагове свих надлежних. Ишао је по Генералштабу, министарствима... Ми нисмо имали никавих вести, он се није јављао, а нама су све време тврдили да је жив", говори брат Данијел.

Једном приликом, мислим да је то било у септембру, у нашем Генералштабу су нам рекли да се Бојан налази у болници у Книну, јер је нешто болестан. Тек 26. децембра су нам јавили да је преминуо у хрватском затвору. То су ваљда сазнали од неког од сведока, прича нам потресну причу Данијел.

Тек касније од сведока који су били заробљени са Бојаном сазнали су праву истину.

- Анте Гудић и Анђелко Ботић највише су се иживљавали, прича Данијел.

Сваки злочин мора да се казни

Међутим, кости нису пронађене до 2004. године. Тело  Бојана Весовића било је у заједничкој гробници у Дувну, у Босни.  ДНК анализа урађена у Бањалуци то је и потврдила. Идентификацији је помогло и то што се знало да су му затвореници сами направили ковчег од кутија за муницију. То је изгледа била пракса у "Лори". Затим су ковчег утоварили у један камион, после чега се Бојану губи сваки траг.

Испоставило се да је Бојанов леш, заједно с лешевима других убијених заробљеника, тајно одвезен у Дувно, ван територије Хрватске.

Бојанове посмртне остатке породица је сахранила 2004. године на градском гробљу Бозман у Крагујевцу.

Данас, четири године пошто је откривена цела истина и након што је неколико десетина сведока испричало исту причу, хрватско тужилаштво је одлучило да подигне још једну оптужницу за злочине у Лори.

- Правда? Нажалост, мој отац Мирослав није дочекао да чује за ову оптужницу. Преминуо је 12. децембра прошле године. Тачно месец дана након тога подигнута је оптужница. Уверен сам само да сваки злочин мора да се казни, а ми чекамо већ 17 година, каже Данијел.

Осим за Бојана Весовића, хрватско тужилаштво  подигло је оптужнице и за смрт Душка Јелића и Владе Савића. Према изјавама бројних сведока, Јелића су затворски чувари тукли да није више могао стајати. Ухватили су му главу и њоме ударали о под, чуло се како је пукла лобања. Савића су, пак, мучили струјом, поливали водом и рибали тврдим четкама, везивали ланцем и наређивали му да лаје, скакали су по њему, ломили му кости палицама...

На сеансе мучења српских цивила и заробљеника заточених у "Лори" долазили су и неки цивили, који још нису идентификовани, иако се ради о пријатељима и познаницима оптужених стражара и војних полицајаца који су им то и омогућавали.

Из хрватског тужилаштва остављају могућност да се подигну и нове оптужнице.