ТИТО, чега се сећамо

Они који га памте по добру сећају се приче о свињској глави и санкању у дрвеној карлици, слета и штафета за Дан младости, Покрета несврстаних, социјализма и радничке класе, братства и јединства, ОРА...

За њих је Тито био љубимац света, највећи син народа и народности за чијег доба су имали безбрижно детињство и младост, сигуран посао и плату, плави дрес и црвени пасош у џепу са којим су могли свуда у свет, а враћали су се увек у Југу.

С друге стране, за неке је асоцијација на Тита – Голи оток, Устав из 1974, црвени револуционар, убица и анархиста, човек украденог идентитета, шпијун и затвор због вица испричаног у кафани у коме се и не спомиње друг Стари.

Ако изузмемо екстреме од оних који су Тита сматрали "другим оцем" и оне који су у њему видели "највећег зликовца", данас га носталгично памте само они који су одрастали у златном добу југословенског социјализма, од шездесетих до осамдесетих година прошлог века.

Заобишле су их гладне послератне године, "труманова јаја", национализација и чистке после Информбироа. А заправо то је било златно доба модерног човечанства и... јефтиних кредита. После је све дошло на наплату.

Мали несташлуци великих људи

У духу једнаких могућности за све, у време социјализма, брижно су неговане приче о скромном али лепом детињству великог вође.

Садашњи педесетогодишњаци тако памте пре свега причу о малом Јожи и свињској глави. Прича тече овако...

Јосип Броз одрастао је у сиромашној породици са пуно деце. Печеница је била загарантована само за Божић. У кући Брозових то је била свињска глава која се обешена суши на тавану. Клати се и чека Божић. Нестрпљиви су само мали укућани.

Једнога дана родитељи су отишли подаље, у родбину, и оставили децу саму код куће. Деца су после неког времена огладнела, а мали Јоже је решио да ствар узме у своје руке и нахрани браћу и сестре.

Попео се на таван и скинуо свињску главу. Уследио је чувени рецепт од три састојка: свињска глава, вода и брашно.

Мали Јоже је у кључалу воду убацио свињску главу, мало брашна и кувао тако око два сата. Остало је легенда, која каже да су се деца најела "да је све пуцало". Али како је јело било премасно за ненавикнуте дечје стомаке, сви су се толико превијали и јаукали, укључујући и Јожета, да га мајка по повратку кући није истукла.

Причу је први пласирао Владимир Дедијер у књизи "Јосип Броз Тито, прилози за биографију", а у обавезну школску лектиру стиже посредством "Прича о Титу" Франце Бевка. Оно чега се још сећају о малом Јожи је и санкање у наћви, дрвеној карлици овалног облика у којој се месио хлеб.

Тако су генерације деце стасале у време социјализма на зимском распусту, одлазећи код својих бака и дека на село, обавезно испробавале спуст у дрвеној хлебари.

Соба 275

Титови савременици волели су да кажу како је највише волео власт, жене и добар залогај. Тврде да је за те три ствари био рођени таленат.

На питање колико се пута Тито женио већина се не би досетила.

То је исто као када данас неко тражи да набројите индустријске револуције. Сви ће се сетити прве и последње – четврте индустријске револиције, познатије као дигитална. Тако и код Тита.

Сви знају за прву Пелагију "Полку" Белоусову која му је родила сина Жарка. Готово нико не памти име Ане Коенин, немачке комунисткиње која је после хапшења мужа, такође високог комунистичког функционера, склоњена у Москву. У чувени "Лукс" хотел Коминтерне.

Тито је у том хотелу живео годинама у соби 275 на четвртом спрату. Кажу да су се многе комшије из хотела тискале у заједничкој кухињи на крају ходника када "друг Валтер кува".

Ана је у Москву стигла као Елза Кениг, а како су у хотелу сви имали лажна имена упознавши Јосипа Броза као Фридриха Валтера, удала се за њега под псеудонимом Луција Бауер.

Њихов брак (чија је легалност упитна због лажних имена) потрајао је мање него први јер је Тито враћен "на илегални рад" у Југослвију, а Луцију су Совјети годину дана касније стрељали у јеку Велике чистке коју је осмислио и њоме руководио Јосиф Стаљин.

Трећу жену Херту Хас, Тито је упознао 1937. у Паризу у регрутном центру за шпанске добровољце. Херта му је донела лажне исправе.

Љубав се распламсала две године касније у Истанбулу, по повратку из Москве, где му је Херта поново донела пасош с којим је могао да се врати у Краљевину Југославију.

У браку су добили сина Мишу, а њихов брак је замро 1943. на заседању АВНОЈ-а у Јајцу где је затекла Даворјанку Пауновић. После краја Другог светског рата и смрти Даворјанке, Тито је тражио да му се Херта врати, али је она то одбила. Наводно му је на писмо од 16 страна кратко одговорила: "Херта Хас клечи пред мушкарцем само једном у животу", након чега је и званично уследио развод. Касније се поново удала и имала још двоје деце. Остала је по страни, уздржана до смрти 2010. године.

Најпознатија жена у животу Јосипа Броза била је ипак Јованка. Венчали су се 1952. и остали у браку до Титове смрти 28 година касније, иако су је последње три године комунистички функционери одстранили из Титовог окружења.

Из периода са Јованком остали су упамћени банкети за стране државнике, гламурозне прославе Нових година, путовања по свету и прегршт фотографија. Неретко су фотографије прављене у неформалном окружењу резиденција, парка, пријатеља и кухиње.

Као велики хедониста уз омиљени одлежали "чивас" и кубанске цигаре, Тито је уживао у храни. Пре свега мешавини кухиња хрватског Загорја са примесама словеначке и аустријске кухиње.

Волео је загорске штрукле из родног краја, кафу без шећера, а од вина кажу да је највише волео "цвичек". Вино прављено у подједнакој мери од црвеног и белог грожђа, киселкастог укуса (неки би рекли да када је недовољно балансирано вуче на винско сирће), мање концентрације алкохола, али и шећера, због чега је погодно и за дијабетичаре.

Иако су га Словенци у међувремену брендирали, кажу да је оно налик штајерском "шилхеру". Иван Ивањи у књизи "Титов преводилац" наводи анегдоту у којој Титу тадашњи аустријски амбасадор у СФРЈ Карл Хартл каже да "'шилхер' није вино, 'шилхер' је поглед на свет!"

Службена биографија

Највећи син народа и народности рођен је највероватније 7. маја 1892, али како су деца уписивана касније, под датум рођења подведен је 25. мај.

Годинама касније тог датума цела југословенска нација слетовима и штафетама прослављала је Титов рођендан односно Дан младости.

Врховни командант и први и једини доживотни председник СФРЈ био је поштован и радо виђен гост у целом свету. Након што је Јосифу Стаљину рекао одлучно "Не" 1948. године, уследила је помоћ са Запада.

У послератним гладним годинама остаће упамћена "Труманова јаја" слата у праху, "тачкице" за храну и одећу, али и мучне године чистки оних који су остали верни савезу са Стаљином и Совјетима.

Шездесете и седамдесете године прошлог века памте се пре свега по Покрету несврстаних, чији су Тито и Југославија били оснивачи.

Управо тај период, све до његове смрти, био је период највећег препорода и благостања земље из које су сви могли да путују, иду на море, школују се и нађу посао.

Када је умро, 4. маја 1980. године, испратила га је цела Југославија, а у Београд се на сахрану сјатила светска политичка елита.

На његовој сахрани били су представници из 127 земаља света. Међу њима је било монарха, диктатора и председника, а због броја и значаја присутних сматрана је највећом сахраном једног државника.