Тајна манастира Тумане

Овај манастир има и најмлађе братсво. Већина монаха има између 30 и 40 година. Када су 2014. године дошли овде на девет километара од Голупца, понели су младалачку енергију са собом, а затекли су манастир у поприлично лошем стању.

Одмах су засукали рукаве, почели да раде и да граде. Људи су то приметили, видели да се нешто дешава и почели да долазе у све већем броју. И ми смо дошли да видимо како је то манастир Тумане постао један од најпосећенијих манастира у земљи, у који годишње дође и милион људи, али и да видимо ко су ти монаси и да чујемо њихове световне и монашке исповести.

Монах Петар

Чистог срца, како нам је сам рекао, пре 10 година у манстир је закорачио и тада двадесетдвогодишњи Петар Богдановић. Сада разговарамо са монахом Петром. Име је једино што је задржао од свог световног живота.

Како је изгледао живот Петра пре мантије?

- Могу да кажем да ми је живот био јако леп, одрастао сам у једној лепој вароши Мионици, која се у то време нашег одрастања била некако пуна живота, деце пуна дружења, тако да сам ја и кроз одрастње стекао пуно пријатеља. Волео сам да се дружим, бавио сам се спортом, тренирао сам фудбал и карате свирао сам мало гитару са нашим локалним бендићима, по ваљевској гимназији.

Међутим, без обзира на мој световни живот, који је био, могу слободно да кажем, више испуњен лепим стварима, опет је постојао тај један црвић у мени, та клица која се у мени још док сам дете био усадила. Сећам се, када сам можда тек научио да читам, мајка ми је купила дечију Библију, и када сам ја читао о Господу нашем Исусу Христу, и када сам се упознао са његовим животм и са свим оним што је он урадио за нас, ја сам просто знао да једног дана, ако такав Бог постоји и ако је он такав, ја не могу да живим мој живот а да га не посветим Богу.

Родитељи који нису желели да им деца постану монаси, често себе криве. Мисле да су негде погрешили, и монаштво схватају као казну за нека своја дела, али после свих разговора са овим младим човеком, једно је јасно - он је одувек знао да ће бити монах.

- Већ негде у средњој школи ја сам знао да желим да будем монах, и тај призив ми се с почетка прво јавио више као неки страх, управо јер сам се подсвесно плашио ако ја загризем веру, она ће ме одвести у манастир, и како сам све више улазио у цркву почео сам да се причешћујме, да постим, да читам књиге, то је у мени некако расло, и ја нисам могао да живим тај двоструки живот.

Дошло је једног момента, сећам се, пробудио сам се једног јутра и схватио да све што желим јесте да будем монах. Требало ми је још пар година да ја то остварим, јер требало је да повредим родбину, пријатеље, породицу, то ми је најтеже било јер ја сам знао шта желим, то ми је било јасно - моја одлука и љубав према монашком животу била је за мене без дилеме, међутим за ове друге сам знао да не разумеју и да могу да их повредим онако прилично.

И то ми је било тешко да поднесем. Међутим, некако сам се борио, знате како? На тај начин што сам замишљао једну вагу и на једну страну сам ставио Христа, а на другу страну сам ставио све друго и некако увек је тај Христос, колико год да је то било тешко са једне стране, он је некаком био тежи. И опет сам се тешио тиме јер сам знао да тај мој призив не долази од неке моје умишљености, него да се и ту Бог нешто пита и да он мене призива да је то нешто спасоносно не само за мене, већ и за оне који не разумеју моју одлуку.

Док слушамо Петра, схватамо да не постоје монашки проблеми и размишљања и световни. Сви имамо иста питања, а ако сам добро чуо Петра, и одговори до којих идемо су нам исти.

Да ли постоји некада оно питање да ли ћу успети у овоме, да ли ћу истрајати до краја да будем монах?

- Па немам ту неку дилему, можда ја нећу бити најбољи монах на свету, и све то стоји, али ја сам миран, ја сам све своје најважније животне дилеме разрешио. Не егзистенцијалне, животне, не само шта да ћу да имам, да ли ћу да имати шта да једем, где да спавам, ја имам свој идентитет, ја сам Христов војник, да ли сам добар, или сам лош, ја знам да сам у његовом табору. Како кажу неки оци то је брод у којем треба да будемо само довољно добри да нас не избаце. Тако и ја на ово искуство видим, да не могу да победим све своје мане али истовремено препуштам се милости Божијој, знам да је он ту и да ме прихвата таквог какав јесам. И када бих се опет родио ја бих опет био монах, ту немам дилему.

Како је манастир Тумане добио име?

Најбројнија предања су она која кажу да је српски јунак Милош Обилић, био у лову, чуо је да нешто шушка, помислио је да је срна, одапео је стрелу и погодио. Када је пришао, видео је рањеног испосника, који је живео, ту близу данашњег манастира у пећини. Милош је тада на рукама носио рањеног Зосима, који је у једном тренутку рекао Милошу: "Ту ме мани и пусти да умрем". На месту где је Зосим издахнуо, Милош је, да би умањио жалост и грех, почео да зида манастир.

Затим су дошли гласници Кнеза Лазара са поруком Милошу: "Ту мани задужбину, но ома дођи у Крушевац да се посаветујемо ‘оћемо ли на Косово против непријатеља".

Два пута је изговорено ту мани и манастир је остао Туман.

Постоји и треће веровање, и једино које не доводи у везу ни светог Зосима ни Милоша Обилића нити рањавање. По том предању, манстир Туман име је добио по јерменским трговцима, јер манстир истога имена постоји и данас у њиховој земљи.

Монах Зосим

По рањеном монаху Зосиму, данас један монах у Туману носи име, разговор са њим почиње овако "Ја сам се звао Зоран Јефтић, родом сам из Аранђеловца, из једне угледне породице".

Зосим је најмлађи монах у братсву, а једини са седом брадом. Најмлађи је наравно по стажу, а има 55 година.

Када сте ви схватили да ћете живот посветити цркви и монашком животу?

- Трудио сам се да увек будем другима некако од користи, у свему томе сам и ја истрајавао, волео сам да испуним, да будем човек, да се жртвујем. Могло је то тако да буде и до краја, јер највећи дар је када човек може да се жртвује за другога, живот свој да да, за свог најрођенијег, тако да једноставно, ја сам то одрадио у том свету.

Када сам видео да више нема смисла да останем са њима, да ја треба да се посветим себи, и оној својој мисији, јер целог живота сам се трудио да некоме нешто одужим. Као код Виктора Игоа у Јадницима, морам да отплатим она два сребрњака. Уствари суштина је једноставна: кад ви мени нешто пружите, ја вама ништа не враћам, него ви мене само задужујете. И тако иде у циклусу. Ја сам мислио да сам ја своје одужио.

Монах Зосим, а тада Зоран Јевтић, познавао је данашњег игумана манастира Тумане, још док је Отац Димитрије био дете. И то дете је постало духовни вођа овом човеку. Он му је дао и монашко име Зосим. У сећању му се урезао тренутак, после којег је знао да ће свој живот посветити Богу. Све се догодило једне ноћи, када се вратио својој кући са црквене славе.

- Ухватио ме сан и ја сам заспао у фотељи, у својој соби, и кад сам се пробудио ја сам се заледио. Био је један грч у мени. И јасно сам видео себе као старца, беспомоћног са истим даљиснким управљачем, али са пеленама по туру. И тада сам пао пред упаљено кандило, славске иконе Светога Николе и к'о никад до тад завапио за помоћ, рекао сам тада, некако својим речима, дотле ја а од сада ти Боже. Тог момента Вибер ми је запиштао, јавио се игуман са божићном честитком "Христос се роди". 

Свети Зосим Чудотворац

Са игуманом Димитријем улазимо у цркву, са десне стране налази се кивот са моштима Светог Зосима. Чекали смо неко време, јер је било људи који су дошли да се помоле над кивотом. Када су се сви разишли, игуман нам је отворио кивот, иако није била недеља, када се по обичају отвара.

Уз Светог Зосима, увек се каже и чудотворац. Постоје бројна сведочанства људи о томе како су после молитве неки оздравили, о разним чудима која су се десила. Због тога питамо и главног у манастиру, да ли је за ове четири и по године, од када је дошао у манстир, присуствовао неком чуду? Димитрије нам одговара да су чуда свакодневна, али једно посебно описује.

"Заиста има много дирљивих сведочанстава о његовим чудесним даровима којима је на један диван начин даривао, верни народ и баш једно чудо које се десило управо изнад моштију, када је био један човек, он је спустио своју непокретну руку на мошти светитеља и чуло се крцкање и пуцкетање прстију који су 10 година били непокретни, и на очиглед препуне цркве рука се покренула. Ја сам био баш ту читана је молитва. И врло је било интересантно човек то није очекивао он се само са вером молио то је било нешто несвакидашње".

Тумане, Тумани и Туман, ако верујемо у симбол броја три, ево га. Него, чини се да смо престали да верујемо у себе. Ко, као Петар, може са сигурноћу да каже, када бих се опет родио, опет бих био исто то што сам? Да ли постоји човек који као Зосим чека 54 године да се свима одужи, па да крене својим путем? Ко верује да за четири и по године може да се промени нешто из корена, као што је манастиру Тумане успело?

Они су веровали, и не само то, радили су и грешили, и наставили су. И зашто би било важно да ли је Тумане, Тумани или Туман, ако ни у једно од тога не верујемо? Ето одговора на питање зашто у манастир Тумане годишње дође толико људи- због вере.