Деведесет година од стварања Краљевине СХС

Први корак ка уједињењу је направила Србија. Било је то доношење Нишке декларације 7. децембра 1914. године, прве године Првог светског рата.

Убрзо је уследило формирање Југословенског одбора у Лондону 1915. године, а међу оснивачима су били и Франо Супило,  Анте Трумбић и познати вајар Иван Мештровић.

Две године касније основан је и Црногорског одбора за народно уједињење.

Конкретни преговори о устројству будуће државе вођени су директно у два наврата - на Крфу 1917. године што је резултовало Крфском декларацијом и у Женеви 1918. године што ће довести до Женевског споразума.

Завршетком Првог светског рата и пропашћу отоманске и аустроугарске империје створени су услови да у децембру 1918. године буде проглашена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Делегати Велике народне скупштине Војводине су 25. новембра 1918. године донели одлуку да се директно припоје Србији.

Дан доцније, 26 новембра,  у Подгорици је одржана Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори, на којој је донета одлука о присаједињењу Краљевине Црне Горе Краљевини Србији.

Југословенска идеја је дуго живела у интелектуалним круговима три народа који су дали име новој држави, али до 1. децембра 1918. године међународна консталација политичких снага и интереса није омогућавала њену реализацију.

Но, интелектуалци су након рата уступили место политичарима, а најутицајнији хрватски политичари су се супротстављали новој држави од самог почетка.

Хрватска сељачка странка (ХСС), под вођством Стјепана Радића, а касније Влатка Мачека претворила се временом у масовну странку која заступа хрватске националне интересе.

По мишљењу њених лидера хрватско национално питање није било решено на задовољавајући начин у југословенској држави. Као средство политичке борбе изабрали су систематску опструкцију државних институција и склапање политичких коалиција уперених против јединства државе, изнуђују тим методима извесне уступке. Свако актуелно политичко или економско питање коришћено је да би се поставило тзв. хрватско питање, као нерешен проблем.

Покушавајући да се носи са овим изазовом и спречи даље слабљење земље, краљ Александар Карађорђевић је 1929. године забранио националне политичке партије, лично преузео власт и преименовао земљу у Југославију.

Он се надао да ће тиме обуздати сепаратистичке тенденције и ублажити националистичке страсти. Али у међународним односима је дошло до промене односа снага: у Италији и Немачкој на власт су дошли фашисти и нацисти, а у Совјетском Савезу Стаљин.

Ни једној од ових држава није одговарао курс политике коју је водио краљ Александар, јер су прве две тежиле ревизији међународних уговора потписаних након Првог светског рата, а Совјети да поврате своје позиције у Европи и поведу активнију међународну политику.

Југославија је била велика препрека овим тежњама, а краљ Александар стожер југословенске политике.

У Марсељу 1934. године, приликом званичне посете Француској, краља Александра је убио припадник бугарске екстремне националистичке организације (тзв. ВМРО), која је гајила анексионистичке претензије према источним и јужним територијама Југославије, у сарадњи са усташама, припадницима хрватске фашистичке сепаратистичке организације.

Међународна политика друге половине тридесетих година је у била испуњена нараслом нетрпељивошћу најкрупнијих актера, агресивним понашањем тоталитарних држава и извесношћу да поредак успостављен након Првог светског рата губи своја упоришта, а његови заштитници своју снагу.

Подржавани од фашистичке Италије и нацистичке Немачке и под њиховим притиском, хрватски лидер Влатко Мачек и његови истомишљеници успели су да успоставе тзв. Бановину Хрватску 1939. године.

Плашећи се инвазије сила Осовине у Другом светском рату, кнез Павле је потписао приступање Тројном пакту 25. марта 1941, обавезавши се на сарадњу са силама Осовине.

Због овога су се одржале масовне демонстрације у Београду, и 27. марта, влада је збачена војним пучем уз подршку Велике Британије, а 18-годишњи краљ Петар II Карађорђевић је преузео власт, док је генерал Душан Симовић постао премијер.

Силе oсовине су напале Југославију 6. априла и брзо је окупирали  створивши на њеном западном делу марионетску Независну Државу Хрватску под влашћу усташа, којој су припојиле Босну и Херцеговину.

Србија је окупирана од немачких трупа, при чему су њени северни делови припојени Мађарској, а источни и јужни Бугарској.

Косово и метохија су већим делом припојени Албанији, која је била под патронатом фашистичке Италије.

Црна Гора јетакође умањена припајањем њених делова Албанији и окупирана од стране Италије.

Словенија је подељена између Немачке и Италије, која је присвојила и јадранска острва.

Петар II, који је побегао у иностранство, је током рата од стране савезника сматран за краља. Међутим, ефективна власт је прешла у руке Титових комунистичких партизана.

Јуна 1944. је потписан Споразум Тито-Шубашић, који је ујединио две паралелне владе.

Демократска Федеративна Југославија, као монархија на челу са Петром II и хибридном владом састављеном од представника Националног комитета ослобођења Југославије и чланова монархистичке избегличке владе, званично је проглашена 10. августа 1945. године.

Нове комунистичке власти су 29. новембра 1945. прогласиле Федеративну Народну Републику Југославију и укинуле монархију, чиме је прекинут континуитет Краљевине Југославије.