Књиге вредније од аутомобила

У Славенковом царству од хиљаду и по књига најчешћи и најдражи гости су комшијска деца која понекад дођу и у пратњи старијих. У паузи сеоских послова деда Миломир долази са унуком.

"Обично дођем те узмем неке бајке да му читам увече, или неку приповетку. Ово је за душу, што кажу наши људи", каже деда Миломир, "поготову за нас старије људе. Узмем неку лепу књигу, најчешће роман, увече читам и лакше заспим."

Једанаестогодишњи Мирко поносно додаје како је и њима, деци, дозвољено да сами узимају и остављају књиге. "Упишемо шта смо узели и шта смо вратили у деда Славенкову свеску", каже Мирко, задовољан избором књига.

Годину дана млађи Вук објашњава да су се договорили са комшијом Славенком  да чувају књиге, наглашавајући да им он не наплаћује чланарину.

Храна за душу

У време телевизије и Интернета важно је деци пренети љубав према књизи, каже 66-годишњи Славенко. Његова љубав према писаној речи траје већ шест деценија, од прве књиге коју је прочитао у чајетинској библиотеци.

"Од ових хиљаду и по књига већину сам купио, али много сам их и нашао, одбачене, на отпаду", прича Славенко. Куповао је књиге у књижарама, од људи који су продавали оне које су наследили или им више нису потребне. "Пуно књига сам мокрих проналазио, избачених, па сушио. Убацивао крпу или лист новине да повуче ту влагу. Имам и књига  које су оштећене од гелера па нису више за читање, али представљају неку вредност, вредност неког лудила."

У ратном Сарајеву, где је живео, Славенко је чувао, и сачувао, породицу и књиге. "Имао сам нови голф, граната је пала пред зграду, пред сам ауто", прича Славенко.

"Кад сам то видео, помислио сам - па добро, ауто је готов, треба да спасем књиге."

Славенко је своје књиге с петог спрата однео у подрум. "А одна сам се сетио, шта ћу ако пукну цеви и поплави се подрум?"

Све ми продај, само не књиге

Није му било тешко да све књиге врати из подрума на пети спрат спрат, без лифта. И данас, као и тада у ратном пожару, мисли да су књиге вредније од аутомобила. Ниједног тренутка није дошао у искушење да их употреби за нешто практичније. Чак ни у време када у Сарајеву није било огрева.

"Радије бих намештај наложио, паркет, под, све пре него лист књиге, чак ни онај бели лист пре предговора", каже Славенко.

Супруга Тонка се није љутила на мужа кад их је куповао пре рата, обоје су радили, имало се, али сећа се ратне немаштине. "Одем на пијацу и видим књиге се продају по марку. Дај, Славенко, имамо хиљаду и по  књига, то је 1.500 марака, а он каже - све ми продај, само то немој!"

Мир су нашли у Мачкату - и књиге и брачни пар Стојановић. Њихова два сина остала су у Сарајеву. Уз скромну пензију и сточарство којим се тренутно бави Славенко и даље купује књиге - у наслеђе својој деци и деци Мачката.

За своју литерарну ризницу Славенко је преуредио брвнару, сада једину у престоници пршуте у којој се уместо пршуте - деликатеса радо виђеног на свакој трпези - чува храна за душу.