Машиновођа са пола века стажа и само три дана боловања

Воз, колеге и пруга, радост, и мало сете, све је стало у овај, памћења вредан дан. Са 16 година је отишао у железничку школу, стекао, уз породицу, другу највећу љубав и крстарио југословенским пругама готово пола века.

"Ја сам срећан и више од овога не могу да пожелим", каже машиновођа Видосав Радојевић.

Испраћај су организовале колеге – торта за слатку пензију, шампањац за срећу. Свој сат, железнички, предао је сину Александру, такође машиновођи.

"Желео бих да будем добар машиновођа, као мој отац!", каже Александар.

Колегама није морао да каже ништа. Оно што цени, делом је већ показао.

"Борили смо се за права радника и поред свега је остао човек", истакао је машиновођа Жељко Босић.

Његов колега Драган Секулић описује Видосава као особу пуну оптимизма и као доброг машиновођу.

У године које су пролетеле, укњижио је и привремени отказ, 2005. због борбе за боље услове рада, одроне, поплаве и сметове. За Барску пругу га везује највеће задовољство.

"Нема теже пруге од Барске пруге, и нема лепше пруге. Највећа част била је када воз дође на време и видим 700-800 људи да изађе из тог воза, срећно, раздрагано...", објашњава Видосав.

Али, и тиха туга. "Што нисам као машиновођа дочекао ремонт Барске пруге, а надам се да ћу као путник то дочекати", додаје Видосав.

Клопарање воза, звук је који ће га дуго пратити.

"Данас завршавам и желим свим мојим колегама без проблема да оду у пензију. Да буду срећни, макар колико сам ја био срећан. Живећу у Мокрој Гори, и мислим да ћу устајати и легати са звуком сирене на Шарганској осмици", закључио је Видосав.

На последњој вожњи, све је било готово исто, али је то ипак био и завршетак дугог пословног пута једног машиновође.