Како оживети српска села

После деценије подстанарског живота у Кикинди, четворочлана породица Путник уселила се у своју кућу у Мокрину. Презиме симболично описује и њихов живот који се сада одвија на релацији село–град.

"Предности су то што имамо башту, што можемо да држимо коке, што не плаћамо, што је наше. Деца су наставила школу, ми смо наставили да радимо с тим што сад путујемо", каже Љубица Путник из Мокрина. 

"Прихватила сам, мало теже ми је пало, али временом се навикавам на све, није баш толико тешко", наводи Ивана Путник. 

За разлику од Мокрина, који има вртић, школу, амбуланту, продавнице – села у Србији не могу се похвалити ни пристојним путевима.

"У околним селима сеоске куће и домаћинства су 10-12.000 евра. Без обзира на те ниже цене, људи се не одлучују за такве куповине због удаљености од града и непостојања одговарајуће инфраструктуре", каже Горица Чизмић из Агенције за некретнине у Ваљеву. 

"Уз релативно мало улагања држава има смисла да њих оживи ако би људи имали намеру да не иду сви ка тим највећим градовима, него да остану у местима у којима су се родили. Међутим, оно што јесте проблем – што становништо не препознаје стратегију којом би се ишло у том правцу", каже демограф Владимир Никитовић. 

Генетски српски сељак, како себе назива, каже да је још већи проблем што заборављамо свој завичај. То је, верује, највећа трагедија нашег народа.

"И онда имамо људе који су променили своје социјално, друштвено биће, који су постали полутани, то је један битан термин, и који су практично у отклону од вековних породичних вредности", каже Радош Бајић, глумац и члан Одбора САНУ за село.

У прилог томе говори и податак да је више од 60.000 сеоских имања напуштено. Да би се људи њима вратили, неопходна је подршка државе, једногласни су стручњаци. Као једно од решења, предлажу да се субвенционише заснивање породица на селу.