До правде три торбе аката

Свих тих година, бивши директор Земљорадничке задруге Бранко Бошњаковић водио је спорове о свом трошку, продавао сопствену имовину и задуживао се, али, ипак, доказао да Задружна имовина не може постати приватна.

За девет година писања кривичних пријава, тужби, жалби, али и суђења, некадашњи директор Земљорадничке задруге стекао је завидну архиву, исцепао три торбе и смршао дванаест килограма, доказујући да недостатак закона и адекватних механизама контроле статусних промена остављају простор за узурпацију друштвене и државне имовине.

"Од Вароши до Београда нема институције где нисам био. Подигао сам два кредита на татину пензију. Продавао сам јагњад, телад, двоја кола. Позајмљивао сам много пара", каже Бранко Бошњаковић. 

Тако је овај пољопривредни техничар, а не правник, иступио против онога што се свима чинило неодбрањивим и, како каже, није се освртао ни на претње, ни на понуде.

Бошњаковић каже да су сви били против њега. "Реако сам да ћу издржати макар стигао и до Стразбура. Знао сам да сам у праву јер документација говори све. Зато сам терао до краја", истиче бивши директор Задруге.

И Привредни суд у Ужицу је донео пресуду, а Апелациони у Београду недавно потврдио – да се имовином Задруге, која обухвата и 460 хектара земље, поступало супротно Уставу.

Бивши задругар Властимир Тошић каже да га је страх да Бошњаковић неће добити личну и материјалну сатисфакцију.

Локална самоуправа нема ингеренције у оваквим случајевима, већ само подржава оживљавање задругарства.

"Општина ће стати иза Зељорадничке задруге и како би се ставила у функцију пољопривредним произвођачима", каже Димитрије Пауновић, председник општине Нова Варош. 

Осим државног правобраниоца, интересовање других државних органа је изостало. А и Бранко је могао, попут многих широм Србије, да одустане, јер то ипак није његов посао. Срећом – ишао је до краја.