Радост и муке трећег доба

На сајму који су организовали Дневни центри и клубови Геронтолошког центра Београд, у сарадњи са магазином Пензија, разиграни су пензионери били на бини, али и у публици.

И треће доба може да буде време за уживање, кажу Сретен Цветковић и његове другарице. Једино што би Цветковић опет пожелео је да оде у пензију, лепо живи, дружи се и слаже.

"Што се мене тиче, не бих га мењала ни за много млађе, верујте. Осећам се као да имам 60 година, ал' имам много више", каже једна пензионерка.

Другој такође прија треће доба - била је посвећена кући, деци, послу, а сада као да се поново родила.

Ипак за већину пензионера није све песма и игра. Само у Београду је око 400.000 пензионера, а тек двоје од 100 одлази у дневне центре где је скоро све бесплатно.

Многи не иду у центре зато што не знају да ту могу да се друже, а неретко и јер су оптерећени теретом заједничког домаћинства.

"Треба да схвате да су њихова деца одрасла, да могу да се носе са својим проблемима, унуци такође, да је помоћ добродошла, али да просто треба да се окренемо себи и својим потребама", рекла је Марија Марков, управница Дневних центара и клубова.

Оно што би старијима много значило не кошта ништа.

Ивана Лабовић, извршна уредница магазина Пензија каже да пензионери не траже много - само да се са њима мало поприча, застане, да пренесу своје искуство, савет.

Србија је тек десетак места изнад најгоре рангиране земље за старе. Више него сваки пети стари човек живи потпуно сам и без адекватне подршке институција. Прилази зградама и јавном превозу им нису прилагођени. Здравствена заштита на коју имају право често им није доступна.

"Кључни је проблем што се ту дуго чекају неке дијагностичке процедуре, болничко лечење кратко траје, а кућна нега није обезбеђена и не функционише у свим срединама", каже Надежда Сатарић из организације "Амитy".

Кад се сви проблеми пензионера саберу, није ни чудо што златно доба проживе као партију шаха, промишљајући сваки дан бар три потеза унапред. А и све мање седе у парку, јер је све више оних који раде - не само зато што су им пензије мале, већ зато што су неретко једини извор прихода у породици.