Избеглице из Хрватске сањају завичај

Цео живот седамдесеттрогодишњег Стевана Обрадовића из Глине стао је у једну малу фасциклу. Ратна олуја из Хрватске довела га је у Србију. Као бивши кондуктер са десет година радног стажа није остварио право на пензију. Стеван каже да зато нема новца да се бори за кућу, стан и имовину који су остали у Хрватској.

"Сањам увек тамо тај терен мој. Било би боље у родном крају, него иђе даље. Само што сам ја сретан што нисам пргав, знаш. Знаш, прекипи то. Увек рачунам решиће се то, све полако, знаш. И тако се надам. Било би боље у свом родном крају, него иђе даље", каже Стеван Обрадовић.

Ни његов цимер Адам Тепшић као пољопривредник и грађевинар са десет година радног стажа није остварио право на пензију. Имовина је остала у Хрватској, док је лечење и бригу о њима преузела Србија.

"Немам ни радне књижице. Ништа, ништа. Имамо џепарца, што добијамо по две хиљаде. Ми, нас два", каже Адам Тепшић.

И Стеван и Адам често сањају родни завичај, куће, имања. Јава им доноси сурову реалност из које понекад побегну у канцеларији управнице дома за старе у Пожеги.

"Корисници долазе код мене тражећи да на интернету потражим и погледам њихово место, и то су овако једни од најтужнијих тренутака у раду овде у домском одељењу", каже управница Дома за старе у Пожеги Марина Миркић.

Иако су градили и стварали већи део живота у Хрватској, о Стевану и Адаму данас брине Србија.

Повереница за избеглице и миграције Општине Пожега Љиља Аврамовић каже да домаће службе брину о тим људима, а да из Хрватске нико није дошао ни питао за њих.

Две деценије прохујало је попут олује животима Стевана и Адама, који се сваког дана питају да ли ће ипак доживети да макар виде завичај из ког су – не својом вољом – отишли.