Век и по од рођења Љубе Давидовића

Данас се навршава 150 година од рођења Љубомира Љубе Давидовића, који је у два наврата био председник Владе Краљевине СХС, а једном председник српске Скупштине и градоначелник Београда.

После стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, он је фебруара 1919. године, на оснивачком скупу у Сарајеву, постао председник новоформиране Југословенске демократске странке.

Нова странка створена је од Самосталне радикалне странке, Националне странке и Напредне странке из Србије, као и из Српско-хрватске коалиције, тада владајуће коалиције у Хрватској и Славонији, бројних југословенских демократских група, претежно из Хрватске и Далмације, као и словеначких либерала.

У младости је био један од првака Радикалне странке Србије, а с Јашом Продановићем је основао Самосталну радикалну странку.

Самостална радикална странка којој је био председник од 1912, је седам година касније ушла у новоформирану Демократску странку, а он је био на челу нове странке.

За председника Народне скупштине изабран је 1905. године, а 1910. године за председника београдске Општине.

Први пут постао је премијер Краљевине СХС августа 1919. године. Демократска странка освојила је на изборима 1920. године највише гласова појединачно и у коалицији са другим странкама формирала владу.

Странка је још неколико пута током двадесетих година учестовала у влади, а он је премијер постао и 1924. године.

Демократе су после завођења диктатуре краља Александра 1929. године, прешле у опозицију, у којој су остали до Другог светског рата.

Давидовић је министар просвете Србије био 1904, затим од 1914. до 1917. у влади Николе Пашића и трећи пут 1918. године.

Рођен је 1863. године у Влашком Пољу, испод Космаја, у околини Београда. Живео је на Врачару, дипломирао је природни одсек на Филозофском факултету Велике школе у Београду и био професор гимназије у неколико места у унутрашњости Краљевине Србије. Био је и професор краљу Александру Карађорђевићу.

Један је од твораца Крфске декларације у Првом светском рату. На грчком острву Крфу је водио бригу о српским избеглицама и издавао дневне новине.

Умро је 19. фебруара 1940. године, а у страначком вођству наследио га је те године Милан Грол.