Сто година живота, пет деценија у пензији

Пензионер Илија Чоловић из Јелашнице код Нишке бање, недавно је напунио 100 година. Радни век провео је у рудницима широм некадашње Југославије, а пензију је дочекао радећи у Јелашничком руднику код Ниша. Један је од оних са најдужим пензионерским стажом у Србији, од скоро пола века.

Деда Илија се сећа октобра 1934. и атентата на краља Александра, памти четнике и партизане, сиромаштво у народу, Тита и Југославију.

Рођен је давне 1913. у Далмацији, коју је, због рада у руднику мрког угља, заменио сликовитом Јелашницом клисуром.

"Ја сам поднео захтев 1964. године за пензију, али је тада била нека уредба - кога предузеће држи да може да ради и да пензију прима, па сам радио још 22 месеца", каже Илија и подсећа да је тачно 47 година у пензији.

На пензију од 30.000 динара старина се не жали, јер каже троши је у слози са 87-годишњом супругом Смиљом, такође Далматинком са којом има двоје деце, и седморо унука и праунука.

"Деда иде у набавку, ја кувам. Деца дођу, оду, дочекаш, испратиш", прича бака Смиља.

Старост је највећи проблем у животу, каже деда Илија, "ноге издају, мозак издаје, све издаје".

Прву рударску плату примио је 1936. године у Ибарским рудницима. Радио је и у Трепчи, Копаонику, Јелашића броду, а најлепше успомене носи из Јелашничког рудника затвореног 1968.

Са пуним животним веком и пола века пензионерског стажа, деда Илија има само једну жељу.

"Жеља ми је само да ме не хвата нека судбина тешка - да паднем у кревет. То ми је главни проблем да не буде нека бољка, па није ни живети ни умрети", прича деда Илија.

За дуг век, каже, осим генетике, умереност у свему је најважнија.