Преминула Деса Тревисан

Доајен београдске штампе осамдесетих и раних деведесетих, оштра критичарка Слободана Милошевића и једна од последњих веза са светом предратне југословенске монархије преминула је у Лондону у 88. години.

Деса Тревисан, рођена Павловић, имала је бурно детињство, присуствоваши неким од најтрауматичнијих догађаја 20. века у Југославији. Као детету имућних родитеља - оца Србина и мајке Хрватице - ране године биле су јој повлашћене. Живећи и у Загребу и у Београду, као дете се играла са будућим југословенским краљем Петром, преноси БИРН.

Међутим, када је дошла у тинејџерске године наступила су тешка времена. Њена породица морала је да побегне из Загреба возом непосредно пре доласка усташа на власт 1941. године, што је код ње изазвало трајну нетрпељивост према хрватском национализму.

Неколико година касније, када су власт у Југославији преузели комунисти, доживела је нове трауме. Већи део имовине њене породице је одузет, отац јој је завршио у затвору, а Тревисан је сматрала да је за касније самоубиство њеног брата крив прогон којем су он и други припадници старе буржоазије били изложени после рата.

Била је огорчена према комунистичком режиму, али и опчињена земљом у којој је рођена. Напустивши Југославију да би се удала за британског новинара Ерика Борна, враћала се у њу као држављанка Велике Британије, радећи за лондонски "Тајмс".

Један од њених раних задатака било је извештавање о браку председника Тита са тада витком и атрактивном Српкињом из Хрватске Јованком, које се у раним данима њеног брачног живота Тревисан сећала као уздржане и достојанствене личности.

Наредних 30 година, на врхунцу каријере, Тревисан је провела као лутајући репортер у Источној Европи, пишући ударне вести о покушају Румуније да се осамостали од Совјетског Савеза, успону и паду чешког експеримента са социјализмом људског лика и покрету "Солидарност" у Пољској.

Тревисан - што је презиме њеног последњег мужа, Италијана - вратила се у Београд осамдесетих да би се старала о мајци, након чега је остала за стално у главном граду Југославије.

Иако је Тревисан уживала у свађалачкој српској политици и приземним балканским разговорима о сексу и животу уопште, трајни повратак у Југославију као шездесетогодишњакињи није био лак.

Режим ју је деведесетих сматрао издајником Србије, а осећала се као под опсадом у свом стану у Палмотићевој, где је добијала смртне претње, а једном је на њу на улици чак и пуцано.

Тревисан није имала разумевања за Фрању Туђмана и његову перфидну рехабилитацију усташког режима у Хрватској, али се подједнако енергично противила и Милошевићевом односу према њима.

Сваком странцу или дипломати ког је срела представљала је Милошевића у лошем светлу, а када би осетила да јој прича не пролази, прекидала би свако неслагање реченицом: "Слушајте! Ја познајем ове људе!" Била је ватрени поборник тадашњег Милошевићевог највећег ривала, Вука Драшковића.

Не успевши да је отера застрашивањем, режим је се решио повукавши јој акредитацију, због чега се 1993. године склонила у Лондон, трајно предавши палицу "Тајмса" Тиму Џуди, тамошњем вишегодишњем колеги.

Нови живот у Лондону, међутим, није јој донео мир. Својој новој земљи није могла да опрости улогу у бомбардовању Србије 1999, можда и зато што је то повратило успомене на бомбардовање које је доживела 1941. године.

Због тога је за собом оставила Лондон и преселила се у Црну Гору, у којој је провела остатак свог живота све док се није разболела. Донкихотовска и понекад својеглава, биће упамћена по љубави према животу и својој великодушности.