"Преваспитавање" скојеваца

Други велики рат донео је малој Смедеревској Паланци јединствену установу. Недићев Завод за принудно васпитање омладине - младе комунисте требало је да преваспита у националном духу. Уз редовну наставу помало је личио на школу а због наоружаних стражара на логор.

Сведоци кажу да су последице рада Завода биле горе од оног што се дешавало у баракама. Било је самобустава али и егзекуција оних за које се сумњало да су "преваспитани". Некадашњи питомац Завода Пуриша Ђорђевић, каже да је таква била судбина некадашње девојке Слободана Пенезића Крцуна.

"Она је провокативно пуштена и кад је дошла у Пожаревац сви су је дочекали као комунисткињу, у време ослобођења али Пенезић је послао једну патролу да је прати и она је убијена, "каже Ђорђевић..

Идеолошка индоктринација провлачила се кроз наставу, спорт али и позориште. На тај начин објашњавају питомци управник је покушавао да их дискредитује у комунистичким круговима. С друге стране, избор представа, објашњава аутор књиге о позориштном животу Завода Ненад Ј. Ристић, данас не би одбио ниједан глумац. На месту на ком је сада фудбалски терен 40-тих а глумили су питомци као и гостујуће трупе а играни су Кочићев Јазавац пред судом, Нушић, Трифковић...

"У Заводу се припремао Шекспиров Кориолан. Вилијам Шекспир је у време Трећег рајха био забрањен писац и нигде где су Немци били није могао да се игра било који Шекспиров текст. 1943. године у поробљеној Европи, у Србији у једној малој паланци игра се управо Шекспир," каже Ристић.

Данас у Смедеревској Паланци готово да нема трагова те институције, украдена је и бакарна спомен плоча. Међутим, 70 година од оснивања, изложба посвећена Заводу, у Новом Саду изазвала је нове поделе.

Новосадска публика била је испровоцирана првенствено називом излозбе - Ни колеџ, ни тамница. За Јевреје који су у Новом Саду у време II светског рата изгубили више од 3800 својих сународника овакве изложбе су позив на узбуну. Председник Јеврејске општине Новог Сада Горан Леви упозорава на честе покушаје ревизије историје и рехабилитовања злочинаца а изложби замера и премало података о насиљу.

"То су већ три генерације које су одрасле а такве стари се заборављају и ревидрају. Ми морамо да реагујемо тамо где је у питању био нацизам. Знамо да је 1942. тај логор отворен и да су га отворили управо Недић и Љотићевци а да су га 1944. затворили нацисти. Био је ограђен жицом а имамо изјаву преживелих који кажу да је ту било пуно малтретирања", потсећа Леви.

Новосадаска Антифашистичка акција, тврди да је Завод у Смедеревској Паланци био логор и место силом наметане фашистичке индоктринације младих. Изложба о Заводу сматрају је најотворенијих нацистичка провокација у Новом Саду. Сличног става су и ЛДП, Друштво за истину о НОБ-у и Лига социјалдемократа Војводине. Александар Кравић из ЛСВ ,објашњава да је за његову странку посебно чудно што се та изложба одржава у Новом Саду.

"Ја бих питао зашто се једна таква изложба, а то је став и наше странке, не одржава баш на Бањици, на месту где постоји проблем. Ја бих рекао зато што има сведока који би могли несто другачије да кажу," објашњава Кравић.

Посетиоце на изложби дочекују хронолошки поређане фотографије и документа из паланачког архива. У галерији Прометеј, где је изложба постављена, изненађени су реакцијом али и интересовањем. Власник галерије Зоран Колунџија каже да је посетилаца било свакодневно, не само на отварању, што је за овакву врсту изложбе ретко..

"О нечему говоре људи који нису били на изложби, јер они који су били на отварању или касније, нико није имао такав коментар већ се ради о некој врсти паковања карата. Ко је смислио тај почетак и зашто. Можда ће се сазнати а можда и неће", рекао је Колунџија.

Аутор изложбе Александар Никлић каже да је намера била да, колико је могуће објективно представи једно време. Њега је пре свега изненадила је реакција Јеврејске опстине.

"Уколико су ово протумачили као провокацију сто по мени то није случај, ја им упућујем извињење што се остлих удружења тиче, они су прво могли да погледају поставку и да виде да ту нема полтичке конотације, једноставно наш циљ је био да дамо информацију, додаје Николић.

Документа говоре о проблемима с исхраном, грејањем али не и о егзекуцијама у самом Заводу. Чињеница је и да су они који би покушали бекство пребацивани у друге логоре. где су стрељани.

"Љотића треба посматрати одвојено од овога завода, јер он је по параметрима међународног права ратни злочинац и развио је политичку доктрину која је блиска фашизму и нацизму. С друге стране рад Завода у документима Форин офиса означен је као рад једног поправног дома, објашњава историчар Александар Стојановић.

Од неколико стотина "питомаца", који су током рата отпуштени као преваспитани, мали број се поново прикључио партизанима. Део је остао пасиван док су поједини отисли у Недићеве, Љотићеве и четничке одреде. Седамдесет година касније, Заводу суди другачија јавност, а изложба наставља свој пут у једној београдској галерији.