Нико неће у пекаре

Мали број занатских школа, недовољно школске праксе и претежно ноћни рад разлози су због којих је интересовање за пекарски занат све мање. Да ли би промена Закона о занатству нешто променила?

Преквалификација за пекаре хлеба и кора организована је у фирми "Маковица" у Младеновцу.

Мирјана Миловановић завршила је гимназију, Саша Лазић основну школу, а Нешко Божиновић је бравар.

Како објашњава Миловановићева, обука у тој фирми трајала је месец дана, након чега се полагао испит и како додаје "сад само преостаје да се мало уходамо".

Према речима Лазића, помоћ су му пружиле колеге. "Обучили су ме за рад на делилици, на миксеру, и комори", додаје Лазић.

Пошто није имао посао, Нешко Божиновић се одлучио да крене на обуку за пекара. "Обука је трајала месец и по дана, а у овом послу није ништа тешко, све се научи", објашњава Божиновић.

Фирми "Маковици", која запошљава 300 радника и производи више од 40 хиљада векни хлеба месечно, пекари су неопходни, али их нема довољно.

Како објашњава Слободан Секулић, сувласник пекаре "Маковица", не издржавају сви у таквом послу.

"Док је човек млад и треба му посао он се појави на тржишту као пекар, али кад хоће да створи породицу, тешко је заменити ноћ за дан, а зна се да пекари раде углавном ноћу".

Да би се пекарским занатом овладало потребно је неколико година. У директној производњи хлеба и пецива у Србији ради око 10.000 људи, а највише 10 одсто њих је квалификовано. Због тога у Унији пекара кажу да је неопходан већи број занатских школа и више праксе.

Према речима Зорана Пралице из Уније пекара, када би се утростручило оно што треба да буде у пракси, добили бисмо квалитетне образоване мајсторе, "који када изађу из школе могу да обављају ту делатност".

У припреми је Закон о занатству који ће омогућити услове за организовано школовање занатлија за потребе тржишта рада и добијање звања шегрта односно ученика, калфе и мајстора.