Командант Делић: Знам како је погинуо сваки војник на Паштрику

Битка на Паштрику била је, уз Кошаре, кључна за заустављање копнене интервенције на Србију 1999. године. Тадашњи командант 549. моторизоване бригаде, сада генерал у пензији, Божидар Делић, говорио је за РТС о храбрости војника на Паштирку.

Ви сте 1999. командовали одбраном Паштрика. Како се данас сећате тих дана?

Када непријатељ није прошао на Кошарама, где су борбе вођене од 9. априла па све до краја рата, ми смо знали да, ако нешто непријатељи и НАТО пакт желе да ураде, могу само на дримско-косовском оперативном правцу. Само тамо може да искористи своју надмоћну технику. Прво су покушани пешадијски напади, поготово жестоко 26. маја, током целог дана. Паузе су прављене само да би непријатељ увео свеже снаге. Имали су велики број људи – на том простору и до 30.000 што њихових, што војника НАТО-а и албанске војске. Наших, за свих 150 километара државне границе било је око 14.000, али на том правцу где је отпочео напад, око 400 људи.

Ви сте тада изговорили реченицу "Нема назад, иза је Србија", када вас је један од војника питао да се повуче на резервни положај. Та реченица је симбол те битке и касније су је војници често понављали.

Пошто смо у радио-комуникацији, ја слушам старешине. И свако одељење је имало могућност да се чује са командантом, а све њих сам слушао ја. По гласу сам препознао водника Бошевског, који није звао мене, већ потпуковника. Рекао сам "не дозвољавам, нема назад, иза је Србија". Пошто је рекао да трпи јаку минобацачку ватру, рекао сам да ће добити подршку, покушаћемо да их неутралишемо. То су чули сви. Није се о томе тада причало, јесте касније, да би данас постојали и мурали на којима то пише – "Нема назад, иза је Србија".

Страдало је 26 српских војника и 453 војника ОВК. То можда највише говори колико је битка била успешна са становишта Србије. Шта је за вас био најтежи тренутак?

Све ове године размишљам. Знам како је погинуо сваки војник. Размишљам да ли је могло да буде мање губитака. Најтежи је био 31. мај, погођено је командно место, ту је погинуо потпуковник Лемић и његов пратилац Јанићијевић. Команда се пребацила у следећу вишеспратну зграду, али с подрумом у земљи. И она је погођена након неког времена. Осам војника је погинуло, већи број је рањен.

Много година се није гласно говорило о успесима српске војске, ни злочинима НАТО-а и ОВК. Како гледате на то што се коначно проговорило о томе и што се последњих година негује другачији однос према тим дешавањима?

Драго ми је што сам после 20 година доживео да се говори о војницима. Ми старешине смо професионалци, школовани смо за то, али војници, млади људи које је силом прилика, због годишта, задесило да буду на КиМ, они су прави јунаци, прави хероји. Никада се није десило у мојој јединици да су војници на одслужењу рока напустили заклон или положај. Десило се некад резервистима да се извуку на резервни положај, ређе добровољцима, али војницима никад.

Да ли је ово признање њима?

РТС је на свој начин подигао споменик тим јунацима. Остаје забележено за историју, зато је захвалност свих нас према РТС-у, јер после 20 година може да се види какве су то биле страшне борбе и шта су све млади људи издржали бранећи своју отаџбину.