Свака генерација има свој срушени Београд

Април 1999.

Будим се. Ролетне у соби су спуштене. Тако се, кажу, ублажава дејство детонација. Које ли је доба дана? На грамофону је плоча са гласом Милоша Црњанског. Говори песму "Ламент над Београдом". На ТВ екрану су снимци разарања Југославије, снимљени тек који сат пре него што их ја сада гледам. Зграда Радио-телевизије Србије у којој сам хонорарно радио разорена је и гори у пламену. Горе и болнице, школе, фабрике... Гори хотел "Југославија", топлана, кинеска амбасада, мостови... Са грамофона глас Црњанског рецитује:

"... Париз, моји мртви другови, трешње у Кини..."

Из споја слике на екрану и звука грамофонске плоче јавља се идеја за филм "Ламент '99". Поезија утиснута у документ.

Њоме настављам причу.

Мај 1999.

У ушима ми одзвањају речи нашег писца Слободана Стојановића: "Свака генерација има свој срушени Београд." Вечерас су погодили електрану. Читам Шекспирове историјске драме уз светлост двеју свећа на крају двадесетог века:

Краљ Хенри:

"Мада узбуђени, бригом изнурени
Наш труд је да плашљив одахне мир и почне
Ужурбани глас о новим борбама
Будућим, на даљним, туђим обалама..."

Струја поново долази. На кабловској телевизији гледам музичке спотове са канала МТВ. Спотови су пуни насиља и експлозија. Тако ваљда музика данас најбрже допире до људи. Песме у спотовима су на разним језицима света.

Они ће, као форма, допунити ову причу.

Јуни 1999.

Који су то језици на којима се више не разумемо? И које су то песме на језицима оних који даноноћно разарају ову земљу? Избор је пао на енглески, немачки, шпански, француски и италијански. На енглеском ће бити две песме. Полако ми се дешифрује наслов по наслов: "Besame mucho", "Bella ciao", "Tomorrow belongs to me". Сео сам и написао сценарио. Филмска екипа окупља се на разним локацијама по граду пошто је телевизијска зграда срушена. Продуценткиња Милена, уредница Ања, директор фотографије Бојан, костимографкиња Мира... Придружују ми се на овом тешком путу. Крећемо у обилазак рушевина бирајући објекте за снимање. Биће то најстрашнија и најспектакуларнија сценографија у којој смо икада снимали. Свакако и најскупља јер у њену цену улазе људски животи. Како се обрачунава калкулација за снимање изражена у људским животима?

Сви ти погинули неотуђиви су део ове приче.

Јули 1999.

Средином месеца отпочиње снимање. И, мада је лето у пуном јеку, небо је стално натмурено, пуно некаквих огромних облака какве никада до сада нисам видео. Стално проверавамо временску прогнозу. Добијамо потврде да киша неће падати. Увече долазимо у топлану, постављамо велику расвету и, само што смо све спремили за снимање првог кадра, почиње да пада киша. Расвета се гаси и чекамо да киша престане. Не стаје по целу ноћ. Иста ствар нам се догађа и у Улици кнеза Милоша где је разорен Генералштаб. На исте се објекте враћамо по неколико пута да бисмо довршили снимање нумера. Прати нас и гомила техничких проблема, пуцају сијалице у рефлекторима, заглављује се статив за камеру... Понестаје нам средстава...

Прича се, на тренутак, прекида.

Септембар 1999.

Поново смо се окупили и наставићемо снимање. Небо је, овај пут, много мирније. Успевамо да снимимо све сегменте филма.

Прича се ближи своме крају.

Октобар 1999.

Отпочела је монтажа. Кадрови се склапају по некаквом унутрашњем ритму какав до сада нисам осетио као редитељ. Гомила документарних снимака који улазе у песму Црњанског одише стравичношћу.

Прича полако добија свој облик.

Новембар 1999.

Филм је у монтажи. Склапам га. Гледам како пулсира. Исцрпљен сам и не могу да проценим шта му још недостаје? Долазећи до самог краја, у глави ми бруји звук сирене за престанак ваздушне опасности. Једноличан, рески звук, преко којег се на екрану појављују имена оних који су радили на пројекту "Ламент '99".

Њиме се овај део приче завршава.

Како да поверујемо да је опасност прошла? И како да не пожелимо да више никада не чујемо тај звук? Сада, на крају двадесетог века, осећам се беспомоћнији него икада пре. Да ли ће наш филм допрети до свести оних чији потписи или гласови доводе до оваквих разарања. Историја учи да неће. Ова ће цивилизација свој напредак у будућност и даље плаћати огромним жртвама. То је тако трагично тачно. Покушавам да не мислим о томе да би "Ламент '99" могао имати наставак. Овде, или на неком другом простору, потпуно је небитно. Покушавам да у мислима побегнем од праве слике човечанства које ме окружује.

Али то није могуће.

У Београду, новембра 1999. 

Марко Новаковић, телевизијски редитељ и одговорни уредник Редакције драмског и домаћег серијског програма РТС-а