Сећања српских академика на НАТО бомбардовање

Дописни члан САНУ Јован Делић и академици Драгослав Михаиловић, Матија Бећковић, Љубомир Симовић, Милосав Тешић, Душан Ковачевић, Миро Вуксановић и Горан Петровић говорили су на свечаној академији "Двадесет година од НАТО бомбардовања", коју је организовало Одељење језика и књижевности САНУ.

Председник САНУ академик Владимир С. Костић је, отварајући скуп, нагласио да је бомбардовање Србије злочин, баналан у својим разлозима и у својим објашњењима.

"Није то бомбардовање било усмерено ни на једног човека, ни на једну породицу, ни на идеологију. Бојим се, а нисам никакав распомамљени националиста, да је било усмерено ка колективитету. Не смемо заборавити суровост са којом је изведено, не смемо се заводити причама о прецизним бомбама које су можда летеле на Београд, али нису летеле на страћаре алексиначких рудара, нису летеле на мост у Варварину или на болнички круг у Нишу", рекао је Костић.

Сматра да Србија "са тим злочином не може бежати од света, али га мора носити са собом".

"Ми не можемо наш инат направити у политичку идеологију, али у сваком промишљању успомена на оно што се догодило пре 20 година мора остати, у нашој елеборацији и правцима и путевима којима желимо да идемо", сматра Костић.

Приметио је да је данас у публици било људи "који су на Кошарама и Паштрику добровољно прешли преко сопственог леша".

"Они су сведоци трагедија када су млади животи око њих падали. Ако коме можемо посветити златне речи наших златних песника, то су они који су отишли у просторе из којих се не могу вратити. Патриотизам као привилегија остаје на њима", нагласио је Костић.

Горки укус бившег пријатељства 

Делић је подсетио на све оне писце и академике који су током бомбардовања свакодневно у пет до 12 сати у Француској 7 јавно речју протествовали, а Михаиловић је прочитао текст "Горки укус бившег пријатељства" у коме се запитао шта је било са Словенцима, Чесима и Пољацима, са којима смо били у пријатељству, а подржали су уништавање Србије.

"Ово је 24. дан како нас алијанса сравњује са земљом, а ми смо још на ногама. Управо толико је на почетку Другог светског рата издржала Француска, десетак дана дуже Пољска, прва Југославија једва 12 дана, али изузимајући Британију и Совјетски Савез токлико дуго ниједна друга држава Европе. Нас ово подсећа на то време", записао је Михаиловић 6. априла 1999. у тексту објављеном у НИН-у 22. априла.

Бећковић је изговорио исти текст који је говорио 26. марта 1999. у Удружењу књижевника Србије: "Један човек влада светом, а не влада сам собом. Не зна ни где је Србија, ни ко су Срби ни шта им је Косово. Бомбардује нас да би спречио убијања и разарања, зауставио хуманитарну катастрофу. Каква срамота за људски род, какво понижење и искушење за српски народ!".

"Косово је српски архетип. Да је негде ван нас, а не у нама, могли бисмо да га дамо. Овако, како да останемо живи, ако га из себе ишчупамо?", рекао је Бећковић.

Причом сведочимо 

Симовић је прочитао сегменте из свог дневника који је водио током бомбардовања, признавши да је те 1999. осетио обавезу да све запише.

"Трудио сам се да чујем и видим што више, користио сам све изворе информисања, али највише крећући се градом, разговарајући са људима, посматрајући збивања и последице", објаснио је Симовић подсетивши присутне на сцене које су се тих месеци одигравале у Београду и широм Србије, на сва уништавања и жртве.

Вуксановић је одржао беседу о срушеним мостовима новосадским: "У ноћима када се уместо комета с неба откидају бомбе, атлантске, из света сеновитих душа што над нама тумарају, утварно, нема природније слике од окупљеног народа на мостовима, да их собом заклони, најчешће над моћном реком са извором испод црне шуме, шварцвалдске, јер окупљеном народу припада писац чије су приповести о мостовима добиле светско признање, нобеловско, као што нема неприродније и сулудније слике од порушених мостова, новосадских, на дунавској реци...".

Он је приметио да "новосадски мост није бранио само својом постојношћу но се бранио и андрићевском опоменом да причом сведочимо, дуговеко, јер нашу причу, о преласку на другу обалу, не може уставити нико".

Тешић је говорио своје песме, а Петровић "Велику причу", испричавши и како му је жена тражила да спусти ролетну, а он одбио да би убрзо ролетна искочила из заглавља, оборила саксију са чуварем куће, земља пала на под и бомбе погодиле Лађевце.

Ковачевић је рекао да је народ, који је у 20. веку доживео најстрашнији геноцид у два светска рата, проглашен геноцидним на крају тог истог века и да 20 година касније видимо да је реч о плану глобалне стратегије.

Реч је, приметио је, о стратешком аутопуту Тирана - Приштина и даље преко Северне Македоније и Бугарске, реч је о путу који повезује Јадранско и Црно море, о најбржој копненој вези два мора, стратешки битној за снабдевање земаља које опкољавају Русију.

На том путу се, додао је, нашао југ Србије са још неким успутним вредностиам као што су рудна богатства, уз све то ту земљу насељавају људи који се не љуте када их из милоште називају малим Русима, а данас смо окружени са 50 милиона чланова или придружених чланова НАТО пакта и мржњом која свакодневно ескалира.

"Да ли је могуће да су данас право и правда два супростављена појма, да ли је могуће да се током злочиначког бомбардовања помиње анђео у земљама агресорима, да ли је могуће да се 20 година после бомбардовања злочин назива правдом, да ли је могуће да се преко свих тих злодела прелази са неподношљивом дозом цинизма, лажи, ругања само зато што план опкољавања Русије оправдава све учињено и што ће бити учињено, да ли је могуће да се ми као народ делимо, свађамо и сатиремо у сопственој неподношљивости, у мржњи..да ли је могуће да смо и у најтежим приликама, као данас кад се боримо за опстанак, сами себи опасни за живот, да ли је могуће пронаћи прави пут и спас када су они и када смо ми против нас?", запитао се Ковачевић.