Бомбардовање СРЈ у очима грађана Хрватске

Ако је судити по штампи с пролећа 1999. године, тај 24. март Хрватска је дочекала готово неподељена. У истраживању Вечерњег листа од Дубровника до Вуковара, 90 одсто Хрвата подржало је НАТО нападе.

Вечерњи преноси глас грађана Загреба. "Едо, који је прекинуо партију тениса да би наздравио, каже – не бих волео да било ко погине, али нека и они једном сиђу у подруме, Марко каже – уопште нисам прижељкивао да се то догоди. Пензионер Живојин каже – радовао сам се као кад ми пензија легне на време."

Предраг Фред Матић, посланик СДП-а и бивши министар хрватских ветерана, каже: "С обзиром на искуство које сам имао, ја нисам ликовао, само луд човек или некакав загрижен човек може ликовати над туђом несрећом. Ја сам у Вуковару видео и погинуле, и мртву децу, и жене, и цивиле, своје саборце, и рањене с откинутим удовима – дакле нико нормалан не може над тим ликовати."

Матић истиче да је велики број људи у Хрватској бомбардовање видео не као удар НАТО снага на Србију због Kосова, "него је то, у слободном тумачењу, реванш за све оно то се догодило у Хрватској, па и БиХ".

"Значи није реалан осећај, али гледали смо доласке србијанских тенкова, бацање цвећа на њих, а они су овде донели велико зло и онда дође подсвесно, ево – нек и они мало осете", описује Матић.

Социолог Петар Лађевић истиче да је, кад су ратови у питању, свашта тешко разумети. "Али било какво бацање цвећа на тенкове није разумљиво, као што ни мени није разумљив дочек немачких снага у Загребу 1941. године. Мислим да такво повезивање не може дати пуну илустрацију, него се то добро уклапа у медијску харангу о злим Србима у том времену, јер су Срби у то доба били криви у хрватским медијима дословно за све", истиче Петар Лађевић.

Ивица Рачан – Коначно!

Међу хрватским политичарима постојала је сагласност – за све је крив Милошевић. Иако тада без политичког утицаја, први председник Хрватског сабора после независности, члан ХДЗ-а Жарко Домљан рекао је: "Kоначно је ударено оно зло које је са истока запљускивало Хрватску 70 и више година".

Генерал Јанко Бобетко говорио је да НАТО акција означава "ликвидацију задње оазе стаљинизма и да је коначно дошао крај Гарашаниновој великој Србији".

Од утицајнијих политичара за бомбардовање је лидер опозиције Ивица Рачан. Његова прва реакција је била – Kоначно. "Нико у свету не може ликовати кад се говори о оружју, али морамо поздравити говор оружја кад се не желе прихватити друга средства", рекао је Рачан.

"Kад је 99. почело бомбардовање Србије, ви имате наставак оног сукоба који траје од краја 80-их и очекивало се завршиће се 90-их, ви имате један те исти рат, рат против главног актера, јединог стварног покретача збивања на југословенском простору, а то је био Слободан Милошевић", каже историчар Твртко Јаковина.

"Зато је реакција Рачана слична свима другима. Људи су рекли – коначно јер смо били избеглице, коначно – јер смо били без струје, коначно – јер напросто смо националисти, коначно – јер је то био човек који је разбио СKЈ, различити су били мотиви, али имате једну јаку фигуру која је у овом тренутку против себе окренула свет, и то је био главни мотив, сви други су споредни", каже Јаковина.

Једини хрватски политичар против

Иако противник Милошевића, једини хрватски политичар који је тада јавно осудио бомбардовање био је некадашњи творац школске реформе Стипе Шувар.

Председник Социјалистичке радничке партије рекао је да "напади изазивају људске жртве међу којима има избеглица и из Хрватске, изводе се без одлуке Савета безбедности, представљају преседан у међународним односима, крши се повеља УН, искушавају се нова оружја и исказује се диктат групе земаља са Америком на челу, које свет желе уредити по мери својих интереса".

Дописник Вечерњих новости из Загреба Јурица Kерблер каже да је Шувар имао осећај за Југославију и јединствени простор. "И наравно да је њега као човека који је то поштено гледао болело и кад је било бомбардовање неког хрватског града, и босанског, и Београда, сигурно да није био човек који би ратне догађаје одобравао, било ко их покренуо и било шта се догодило", истиче Kерблер.

Зашто Туђман ћути?

Ипак, најзанимљивији је био однос врха хрватске државе према акцији "Одлучна снага". Тадашњи шеф дипломатије Мате Гранић рекао је да хрватска влада подржава бомбардовање.

Међутим, медији из региона пренели су да је нешто касније председник Хрватске Фрањо Туђман позвао српског амбасадора у Загребу и пренео му извињење због исхитрене Гранићеве изјаве.

Било је то време када је Фрањо Туђман већ био озбиљно болестан, тражио се наследник у ХДЗ-у, а проактивни амерички амбасадор Монтгомери говорио је о потреби да се хрватска демократизује.

"Прва реакција хрватског врха, и то Туђмана, била је, ја бих рекао, можда једина која је стала ајде некако на страну Слободана Милошевића, и то након неколико сати. Туђман, који је био болестан, бојао се да се операција рушења једног режима споља може применити и на Хрватску", каже историчар Твртко Јаковина.

Две недеље од почетка бомбардовања, Славен Летица у Глобусу пише зашто Туђман ћути? "Ако Туђман заиста жели учинити нови радикалан и цивилизацијски искорак са Балкана на Запад, он има шансу да ових дана заиста каже шта мисли о Милошевићу, Западу, НАТО-у, Хрватској и демократији на прелазу столећа и миленијума", пише Летица.

"Он је ту увек имао један тактички потез, он је са Милошевићем увек хтео доћи до тога да се не дира оно што њега не интересује, њега Kосово није интересовало, Kосово ће Туђмана мање интересовати него неке хрватске вође после њега", сматра Јурица Керблер.

Месић и ОВK

Хрватски медији тих дана су доста писали о албанским избеглицама које су са Kосова побегле у Црну Гору, Македонију, Албанију. Управо тамо Стјепан Месић, који ће наследити Туђмана на месту председника Хрватске, срео се са припадницима ОВK, Албанцима, бившим официрима Хрватске војске.

Месић каже да Милошевић жели етнички очистити Kосово, методом познатом и примењеном у Хрватској и Босни и Херцеговини. "За Kосоваре постоји само један циљ – слободно Kосово", рекао је Месић и заповеднику ОВK као поклон дао своју маскирну ратну униформу.

"Месића је јако тешко узимати у континуитету, тешко је узети Месића из '90. и Месића данас, он је у различитим згодама различито реаговао. Међутим, када би Месића данас питали, верујем да не би пуно различито реаговао, дакле Месић не би више одобравао напад на Београд у том смислу, али Месић је сматрао да је Милошевић крив за ту политику на Kосову и он је био апсолутно на страни тадашњег руководства са Kосова", каже Јурица Kерблер.

Фред Матић, бивши министар, посланик СДП-а, каже да је истина да је "Месић обљубени политичар на Kосову". "Због тога што им је давао потпору, ја наравно немам доказа за то, али то се њему вратило приликом председничких кампања, јер за кампању требају средства, а тако се барем причало у Хрватској, увек је то по систему – ја теби, ти мени", каже Матић.

"Доле америчке бомбе"

Хрватски медији тих дана пишу Косову у рушевинама и врло вероватној копненој интервенцији. По много чему, хрватски лист Ферал трибјун био је различит од осталих хрватских новина. Да ли је то остао и након насловне стране "Доле америчке бомбе"?

"Доле америчке бомбе – то је за мене било у том тренутку, колико год је то наводно требало бити сатира, за мене то било увредљиво. Али седам-осам дана касније, истини за вољу, текст објављује Виктор Иванчић, објављује један текст у којем пише све најгоре о том типу политике према Југославији", каже Петар Лађевић.

Због насловнице у сукоб са уредништвом Ферала доћи ће Франо Цетинић. Тих дана у Новом листу Слободан Шнајдер пише колумну "Kоме звона звоне".

"Ништа није најављивало да би, дан прије но што се склони крају, могао изаћи као особито важан. Онда је у вечерњим сатима освануло словима која су викала – 'Рат!' У суботу већ писало је у истим тим новинама 'А што сада?'... У међувремену, сјетимо се како је Хемингвеј, са славним својим питањем, ослухнуо звона која можда звоне на апокалипсу. На европски Велики петак и опет горе европски градови. И то је, нажалост, једини прави европски континуитет од 1914. до данас. Kао ни онда, 1914, ни данас Европа нема ни снаге ни воље да нешто одлучно подузме у властитој ствари. А звона звоне. Ред звона, ред бомби!"

"Од јавних личности експлицитно против били су Ведрана Рудан, професор Жарко Пуховски, био је Франо Цетинић, поједини новинари Ферала, али не у сваком тренутку и наравно, можда и на првом месту Слободан Шнајдер", каже Лађевић.

Туђманова лекција Западу?

Kако је рат одмицао, интерес хрватских медија за оно што се дешавало у Србији помало је слабио.

Пред крај бомбардовања, Фрањо Туђман изненадиће и своје саветнике интервјуом италијанском листу Стампа. Kаже да је хашка оптужница против Милошевића дошла јер је очигледно да НАТО напади нису остварили своје циљеве, јер нису присилили Милошевића да оде, већ су га само оснажили. Упозорава да је "у српској колективној свести Kосово колевка нације јер се тамо налазе најважнији српски православни споменици, да постоје сви предуслови да Срби славе овај рат у наредних 600 година, и да западни свет на то мора да рачуна". На крају, Туђман предлаже поделу Kосова на српски и албански део.

Неки ће рећи – оно што је у колективној свести Хрвата '91, то је за Србију '99. Јурица Kерблер каже да су Хрвати били свесни да је "оног тренутка кад је почело бомбардовање, и кад је завршено, сви у Хрватској су били сигурни да је то крај Милошевића и да је сам себи потписао капитулацију.

Петар Лађевић каже да је кршење међународног права које је изведено бомбардовањем СРЈ омогућило све оно што се касније дешавало од стране највеће империје из Алијансе. "Ми смо били почетак који је омогућио интервенције и процес десуверенизације суверених држава", сматра Лађевић.

Двадесета годишњица бомбардовања, хрватској политици и медијима више није вест. Ових дана, као занимљивост, српски медији преносе глас из Загреба Владимира Kапуларина, члан данас маргиналне Социјалистичке радничке партије, коју је основао Стипе Шувар.

Kапуларин је рекао да је "нападнута суверена држава која ничим није угрожавала НАТО, а наставак је уследио девет година касније отимањем њеног дела територије да би на Kосову била инсталирана једна од највећих НАТО база у том делу Европе. Бомбардовање је престало после 78 дана, али агресија још траје другим средствима".

Пре две деценије хрватска јавност и политичари са страшћу су коментарисали бомбардовање. Да није било непознатог Владимира Капуларина, двадесет година касније из Хрватске скоро да не би било реакције, на догађај који је умногоме променио Србију.