Васић: Била је част, национални дрес је био нешто посебно

Поразом у утакмици против Француске у борби за треће место на Олимпијади, Васићева се опростила од кошарке.

"И то је на неки начин величина овог тима, што је њих десет од јутрос само гледало мене и Јелену. Био је ово један емотиван дан, можда је у неком тренутку и погрешно усмерио наше емоције што се тиче утакмице. Нисмо завршили оно што смо се надали да ћемо, нисмо успели да донесмо Србији још једну медаљу за ову генерацију. Али, на крају, то је то", рекла је Васићева после меча.

Додала је да остаје нешто много веће од медаља које су оне и њене саиграчице освајале.

"Показали смо да се женска кошарка игра и у Србији, да смо годинама, не једно или два првенства, већ годинама, представљали нашу земљу на најбољи могући начин. И да имамо то нешто више, што ће, надам се, остати у аманет и сада кад престајем да играм, а то су односи са свим људима овде и другарство које имам са њима. У овом тренутку сигурно да остаје жал, али ја се надам да ће се на неке дуге стазе враћати са осмехом и са поносом на све што смо урадиле за женску кошарку свих ових година", рекла је Васићева.

Иако је разочарење због пораза било велико, понос га је надјачао.

"Јако мирна сам са собом због ове одлуке зато што немам за чиме да жалим. Ако сам као дете увек осећала да ће ми можда у професионалној каријери, колико год да сам се остварила, остајати жал за успесима са Србијом, мислим да смо то надоместиле последњих година на најбољи начин. Верујем да су они који су нас истински пратили као екипу, видели колико смо ми са жаром, емоцијама и борбеношћу увек представљале Србију, да знају шта то значи за нас. Ма какве да смо сезоне имале, биле повређене, имале личне проблеме или не, за нас је национални дрес био нешто посебно. Самим тим и односи које имамо у екипи су нешто другачије за нас. Тако да, немам за чиме да жалим", рекла је Соња Васић.

Додала је да је сад јако тужна, јер сви знају да је бити четврти на неком такмичењу нешто најгоре.

"Али, добро, на дуге стазе, да се мало и нашалимо, оставиле смо да у Паризу друге генерације надокнаде оно што ми сада овде нисмо успеле.", рекла је Васићева.

На крају утакмице је окупила саиграчице на терену и дуго им говорила, а новинарима открила и шта.

"Мање више све ово. Мислим да је ово један од ретких тренутака када ја мање плачем од њих. Стварно верујем да нема од чега да нас је срамота. Мислим да смо извојевале и огромне личне битке током целог лета. Свака од нас је имала неке сопствене борбе. Па онда колико смо ми месеци провеле овде, колико је било момената када је некој од нас пролазило кроз главу да одустане, а нисмо. Било да је то била лична или тимска одлука, увек смо се враћале", рекла је Васићева и додала.

"Мислим да ова данашња утакмица нас не дефинише као екипу, нити било коју од нас као играчице. Мислим да смо изашле као победнице током целог овог лета из свега што смо прошле. Ма колико да смо тужне и ма колико да сам ја лично тужна, ја сам поносна. За мене је била велика част да будем део ове екипе и да са таквим особама делим свлачионицу, а онда и терен".

Упитана је и како ће без кошарке.

"На почетку, да пробам да будем мало одморна за промену. Мислим да ће ми требати пар месеци да дођем себи после целог овог лета, с обзиром да је ишло турбулентно, од највећих висина до највећих падова. Али, мислим да ће ми најтеже бити када се оне опет скупе и када буду играле, а ја то будем гледала са стране. Мислим да су оне свесне да неће имати већу подршку од Јелене, мене... и ко год још да се повуче. Да само ми које смо прошле све ово са њима, можемо да знамо колико то њима значи, да их на прави начин подржавамо и да смо увек уз њих".

Соња Васић и Јелена Брукс су још од млађих категорија заједно. Биле су прави лидери ове чудесне генерације. Заједно се после Токија и опраштају од репрезентације.

"Дефинитивно, данас је била борба да не кажеш стто мислиш, да се прећутно разумеш. Јелена и ја играмо 20 година заједно, биле смо на терену заједно у свим нашим највећим успесима. То су неки односи које терен дефише. Нема никакве везе ни пријатељство, ни другарство, не постоји особа са којом је мени лакше играти него са њом. Жао ми је што јој као капитену нисмо донели и ову олимпијску медаљу", рекла је Соња.

"Дефинитивно знамо да је у сваком успеху Србије она ту била присутна, мислим да ће бити водеће име, уз пар нас које ће остати када се будемо присећали ове генерације. За мене је заиста нешто посебно да смо прошле то од 12. године до сада, нас две. А доста овде играчица, да смо буквално од девојчурака стасале у једну квалитетну сениорску екипу, а онда постале и шампионке у више наврата".

Тада као девојчице, нису могле ни да замисле да ће остварити све ове успехе.

"Искрено, за мене је само отићи на Олимпијске игре била немогућа мисија. Нисам се усуђивала да сањам, јер је деловало нереално. Тек када дођеш до тих неких висина, постанеш свестан да је то изводљиво", истиче Соња Васић.

Истакла је да јој је стварно била част што су Србију вратили на кошаркашку мапу света и што су је увек представљале на прави начин.

"Можда то није било увек са најбољим резултатима, нажалост. Некада смо морале да признамо да је тај дан неко други био бољи од нас. Али, верујем да ретко када се могло рећи да смо ми изашле на терен, а да свака од нас није дала све од себе", закључила је најбоља српска кошаркашица.