"Уговор прекинут чим сам затруднела" – трофејне репрезентативке за РТС о изазовима мајчинства у спорту

"У тренутку када сам остала у другом стању, уговор са Шопроном за наредну сезону аутоматски је прекинут и није, нажалост, било говора о било каквој подршци током те сезоне. Нисам имала никакву зараду", истакла је бивша капитенка репрезентације Србије Јелена Брукс за РТС.

Три месеца од порођаја и након перипетија са клубом, Јелена Брукс облачи национални дрес на Евробаскету у Србији 2019. године. Као капитен је предводила тим на терену, а након меча брже-боље узимала бебу у наручје окружена микрофонима и камерама.

"Пошто се Евробаскет одржавао у Србији, главни циљ ми је био да се вратим да играм. И све што је било у мојој моћи чинила сам да у томе успем, наравно све уз дозволу доктора који је пратио моју трудноћу. Да ми није дао зелено светло, не би ни мене било на терену тог лета. Сем њега, моје стање су пратили и физиотерапеут и кондициони тренер. На терену се ништа специјално није променило, осим што нисам превише трчала, скакала и радила ствари које би можда штетиле мом стању у том тренутку“, прича двострука европска првакиња, освајачица европске и олимпијске бронзе.

Рођена Крагујевчанка је до трудноће стицала искуство играјући у Србији, Мађарској, Турској, Шпанији, Русији и Украјини, па чак и у женској НБА лиги. Морала је, дакле, да одигра много врхунских утакмица како би могла да се посвети и другим животним циљевима. Упознала је систем рада на највишем нивоу женске кошарке, где питање статуса играчица током трудноће и материнства још увек није универзално решено. То је и сама осетила на својој кожи у дресу чувеног мађарског Шопрона.

Притисак резултата у сезонском послу

Каријера професионалног спортисте кратка је и изузетно интензивна. Године тренинга, одрицања и константног доказивања своде се на неколико сезона у којима се одлучује о резултатима, уговорима и будућности. Сваки успех, медаља или добар резултат посматрају се као улагање у сигурнију будућност након завршетка каријере.

Финансијска, правна и законска питања у спорту разликују се од уобичајене праксе у државним институцијама и приватним компанијама. И спортисткиње су дефакто запослене. Плаћају их клубови, државна тела и/или спонзори за продукцију успеха и добити. Немају стандардно осмочасовно радно време, паузе за кафу, устаљен ритам годишњих одмора, празничне бонусе... Живе од сезоне до сезоне. Неколико месеци максималног напора, уз планиране и непланиране успоне и падове, од којих зависе наредне амбиције, понуде и ангажмани. Потребно је да буду ментално, емотивно и физички здраве, снажне и сигурне.

Подударање физичког и репродуктивног врхунца буди колебање између каријерних амбиција и жеље за родитељством. Послови и интересовања се мењају, али је улога родитеља јединствена.

Тренутак трудноће отвара прегршт питања – шта се дешава са статусом спортисткиње? Каква је њена садашњост, а каква будућност? Да ли су јој обезбеђени приходи и даљи ангажман? На врата којих институција може да покуца? На која права и законе може да се позове? Ко сноси трошкове током одсуства?

Прослављене српске репрезентативке, кошаркашица Јелена Брукс (Миловановић) и кајакашица Милица Новаковић (Старовић), прошле су кроз све ове изазове и успеле да се успешно врате спортском надметању. За Интернет портал РТС-а су поделиле своја искуства, откриле које су биле недаће, детаљно образложиле перипетије мајки из света спорта. Јелена коментарише из позиције етаблираног професионалца у врло популарном и развијеном тимском спорту, док је Милица друга страна спектра, представник ентузијаста из редова индивидуалних, финансијски и инфраструктурно сиромашних дисциплина.

Јелена Брукс – аутоматски прекинут уговор и велики повратак на терен

Говорећи о односу клубова према трудним играчицама, замолили смо Јелену Брукс да упореди различите моделе третирања спортисткиња током трудноће. Да ли постоје загарантована права у таквим случајевима? На који начин су та права регулисана уговорима? Да ли држава и лига наступају као гаранти заштите или се све своди на договор између играчице, клуба и агента? Да ли постоји фиксни проценат даље гарантоване зараде у свим случајевима играчица у тој лиги или је на нивоу договора?

"У тренутку када сам остала у другом стању, уговор који сам имала за наредну сезону аутоматски је прекинут и није, нажалост, било говора о било каквој подршци током те сезоне. Никакву зараду нисам имала, али бих искрено волела да се то промени и да девојке не одлажу заснивање породице јер им то професија не олакшава. То би био велики корак напред за све. Мислим да се тренутно ради на томе, пре свега у женској НБА лиги, да играчице које желе да постану мајке добију предвиђено одсуство које је у потпуности испраћено, као да су на трудничком, у било којој фирми. Након тога имају особу поред себе као помоћ током процеса повратка на терен, и то такође лига плаћа, што је још једна одлична ствар, јер немају сви неког члана породице који може да прискочи, а можда ни новца да се пронађе бебиситерка“, наводи Бруксова. Додаје да се "значајан број играчица плаши другог стања и да је редак пример девојака финансијски довољно обезбеђених за одсуство од годину дана".

"Ставка ‘друго стање‘ се у многим клубовима сматра као аутоматско прекидање сарадње, и не постоји никаква даља одговорност према тој играчици. Надам се да ће се полако то променити и код нас као што је на пример у женској НБА. Можда не до тог нивоа, али корак по корак“, рекла је двострука европска првакиња.

Милица Новаковић – борба за стипендије и основне услове

Тек месец дана одмора, константан рад током зиме због најбољих издања у свега пет сунчаних месеци, незавидна финансијска ситуација у савезу и клубовима, принцип "штапа и канапа“, нада у боље сутра и поврх свега тога – мајчинство. Са тим се суочавала кајакашица Милица Новаковић.

Трострука учесница Олимпијских игара, европска првакиња из 2016, освајачица још две европске бронзе, те светског сребра и бронзе, бави се спортом који није профитабилан, утемељен је на чистој љубави и снази воље. Или, како сама каже: "Упецали смо се и ушло нам је у крвоток.“

Милица Новаковић је у разговору за Интернет портал РТС-а говорила не само о личној борби, већ је отворила и ширу тему положаја такозваних "мањих" спортова, у којима је за било какву значајнију финансијску корист или награду потребно уложити додатни труд.

“Када погледам уназад, знам колико је било тешко. И тада сам то знала. Али имала сам огромну жељу, вољу и одлучност да успем. Била сам незаустављива. Све је било могуће захваљујући тој жељи, подршци породице и, конкретно, супруга, такође кајакаша, пошто на мене нико није рачунао и нисам имала значајнију помоћ. Једино је Олимпијски комитет Србије (ОКС) био фер. Замрзнули су ми остварени статус. То је значило да ћу имати буџет за припреме и такмичења. Без тога би било готово немогуће остати конкурентан на светском нивоу.

Чак и током трудноће наставила сам да тренирам зарад одржавања форме и наступала сам на Светском првенству како бих скупљала бодове потребне за остваривање права на стипендију наредне године. Та стипендија је практично наша плата и једини извор прихода за већину кајакаша. Немамо спонзорске уговоре нити наградне фондове са такмичења. Наглашавам да током тог процеса скоро уопште нисам имала помоћ институција", говори кајакашица, која се породила 2022. године, након ОИ у Токију и већ се 2023. окитила двема европским медаљама.

"После Токија сам се осећала исцрпљено. Жељени резултати су ми измицали, а понекад међуљудски односи у нашем спорту додатно су ме оптерећивали. Све ми се помало смучило. Тада смо супруг и ја одлучили да постанемо родитељи. Трудноћа је дошла брзо и природно. У почетку сам мислила да ћу ићи на још једно СП због бодова и стипендије, а онда видети шта даље. Нисам знала како ће моје тело реаговати нити да ли ћу пожелети да се вратим спорту. Данас знам да ме жеља за такмичењем никада није напустила. Такође, нисам желела да разлог мог одласка из спорта буду лоши односи са појединим људима. Хтела сам да крај каријере буде искључиво моја намера”, наглашава Новосађанка са дипломом Факултета за спорт и физичку културу Универзитета у Новом Саду.

Продубили смо и финансијски аспект приче како бисмо што јасније приказали потешкоће са којима се Милица и друге спортисткиње у такозваним "малим спортовима" суочавају. Како Милица објашњава, за разлику од тимских спортова, кајакашки клубови немају значајну улогу у финансирању чланова – нити могу много да понуде, нити имају велика очекивања. Своди се на индивидуални труд и националне стипендије.

"Оне долазе од Министарства спорта, преко Савеза, на основу резултата и остварених бодова. Савез предлаже 15 стипендиста на годишњој бази. С друге стране, средства за припреме и такмичења обезбеђује ОКС. Ми тим новцем не располажемо директно – Савез организује смештај, припреме и све остало, а ОКС обезбеђује средства за те потребе", појаснила је и додала да је конкуренција за стипендије велика и да су пласмани у финала гарант уписа међу 15.

"Нажалост, чак и нама који освајамо медаље често недостаје подршка какву заслужујемо. Ако је тако са нама, шта онда очекивати за остале?“, изјавила је.

Слушати своје тело, иако је тешко

Након свих изазова, успешног опоравка и повратка спорту, Милица и Јелена имале су шта да поруче девојкама које се баве спортом и размишљају о мајчинству или прављењу паузе у каријери због трудноће.

"Читала сам истраживања по којима се тело комплетно регенерише током трудноће. Ако трудноћа није ризична, повратак на терен може бити изузетно лак, најбитније је слушати своје тело. Нема разлога за страх, само се малим свакодневним корацима напредује. Једину ствар не бих саветовала, иако сам имала среће са брзим повратком, да се ипак не жури, да се ужива у првим месецима. За нормално стање тела је потребно бар шест месеци. Али, нема разлога за страх“, закључак је Бруксове.

Новаковићева је нагласила индивидуалну борбу.

"Када је реч о трудноћи спортисткиња, верујем да је ситуација тешка у свим спортовима. Слушали смо и приче са светског нивоа, где су врхунске атлетичарке остајале без уговора. Можете мислити како је тек у мањим спортовима. У великој мери препуштене смо саме себи. Зато ми је драго што се ова тема покренула, јер барем можемо да говоримо о томе”, став је кајакашице.

У другом делу можете прочитати шта о овој теми кажу професор Правног факултета, стручњак за спортско право и професионални агент.