Може ли шах у Србији да избегне мат

Претходних девет дана Нови Сад је био домаћин најбољих младих шахиста Србије који су се такмичили за титуле у убрзаном, брзопотезном и стандарном шаху, као и у решавању шаховских проблема. На Васкрс добили смо и шампионе који ће земљу представљати на европском и светском првенству. Некада смо на тим надметањима, уз Совјетски савез, били велесила. Данас, нажалост, није тако.

“Након распада СССР-а, као једне велике, моћне шаховске силе, у свету се појавило 10-15 нових велелсила у шаху. Због тога је многим земљама, па тако и бившој Југославији, а након тога и Србији било све теже да се нађу у светском врху. Такође, и распад Југославије на више мањих држава је условио да свака од тих држава буде слабија него једна велика земља. Добили смо пуно нових репрезентација, али је уједно тим репрезентацијама било отежано да буду у врху”, објашњава Саша Јевтић, директор Кадетско-омладинског фествала Шаховског савеза Србије.

“Уз то, многи јаки играчи који су некада били чланови шаховске федерације Совјетског савеза постали су чланови различитих федерација у свету и појачавале шах у њима. Бројне богатије земље западног света, као што су Француска, Немачка, САД су почеле да улажу много више новца у шах, не само довођењем играча са стране већ и развојем младих играча. Све то је утицало да се конкуренција за сам светски врх и у појединачном и у екипном шаху драстично појача”, објашњава наш саговорник.

Млади данас све раније долазе до шаховских титула.

 “Сведоци смо да данас имамо светског рекордера по питању освајања титуле велемајстора. Мали Американац индијског порекла Мишра Абимању постао је велемајстор са 12 година и неколико месеци. Та граница се спустила драстично и у свету већ са 12-13 година имамо јаке велемајсторе. То је било незамисливо за неки период пре 50-ак година”, каже Јевтић.

Некада се, каже, шаху другачије приступало.

 “Шах је много напредовао, променио се приступ шаховској игри, начин учења шаха, начин играња шаха... Ми као народ који је талнентован за шах и бистар генерално, али не превише вредан, смо дошли до тога да су нас неке друге нације које су много вредније, а сличног талента прескочиле и котирају се много боље. То нам показује и чињеница да се наши млади играчи са великих такмичења враћају не само без медаља, част изузецима, већ и у маси изгубе преко 1.000 рејтинг поена. И тако сваки пут и тако у последњих 10-ак година”, додаје наш саговорник.

“У време када је Глигорић био трећи или међу прва три играча у свету или у једном тренутку када је Љубојевић био иза Карпова и Каспарова трећи играч света шах јесте био популаран, али није био толико развијен. Није било рачунара, другачије се играо и ми смо били конкурентни. Нажалост, много воде још треба да протече Дунавом и Савом док ми опет будемо имали неког ко ће бити у самом светском врху. Треба да се роди неко ко ће бити такав таленат, јер не верујем да ћемо ми системски моћи да произведемо јер смо сиромашни", сматра Јевтић. 

Превласт у шаху у овом тренутку преузимају млади Индијци, Узбекистанци, Кинези, Турци...

Преломни тренуци за одустајање од шаха

Већина младих у Србији који чак и ако као деца заиграју шах, након неколико година овај спорт напуштају.

“Нама је последњих година проблем био да организујемо омладинско првенство. Ми распишемо првенство и на њему се појави 5 до 6 играча и код омладинаца и код омладинки. Из тог разлога смо дошли на идеју да искористимо кадетски фестивал који је генерално добро посећен и да њега претворимо у кадетско-омладински. Тако од ове године имамо омладинску групу у којој наступају сви од 16 до 20 година заједно, а награде добијају свако у својој категорији. Мислим да је ово најјачи омладински турнир у последњих 10-15 година. На њему су сви који имају право, осим Веље Ивића који је репрезентативац, Луке Будисављевића велемајстора који је у Америци и Вука Дамјановића, играли”, објашњава Јевтић.

Критични моменти за напуштање шаха су прелазак из основне у средњу школу и одлазак из средње школе на студије.

“Разлози за то су вишеструки. Један од основих је то што шах није профитабилан. Из тог разлога, млади играчи када спознају новац као нешто што је важно за живот, схватају да од шаха не могу да зараде и окрећу се другим стварима. Само они који су дубоко загризли у шах, који су при репрезентацији, који су остварили неке резултате у шаху у Србији, Европи или свету они остају, сви остали напуштају. Неки се можда враћају овој игри када заврше факултете, почну да играју макар рекреативно за своје локалне клубове и буду некако у шаху. Озбиљније се не баве шахом”, каже наш саговорник.

“У Србији нам фали средња класа играча. Она готово да и не постоји. Када направите турнир много више има играча из иностранства него из Србије, јер шах, нажалост, играју или деца или пензионери. Чак ни добри играчи у средњим годинама не играју турнире, јер их живот тера на неке друге ствари. Не могу да одвоје 7 или 9 дана да играју турнир. Шах не враћа у материјалном смислу онолико колико се улаже. Можда само онима који су у врху у свету, али у тих 10, 20, 30 врхунских шахиста није лако доћи”, истиче Јевтић.

Финансијска подршка за најбоље шахисте

Као и за све да би се добили квалитетни кадрови потрбно је много више улагања.

“Када би Шаховски савез имао 5 или 10 пута већу финансијску подршку државе, могао би много више пројеката да спроведе који би на крају довели или до бољег светског резлутата или до тога да више младих остане у шаху. Са оваквим лимитираним буџетом не може се много урадити”, објашњава наш саговирник.

Од скоро Шаховски савез има програме подршке најбољим шахистима. 

“Прво су финансијску подршку на годишњем нивоу почели да добијају најбољи играчи у Србији Александар Инђић, Велимир Ивић, Теодора Ињац, Марина Гајчин. Они то могу да искористе за турнире, тренинге, путовања, да плате тренере, за напрадовање у шаху. Уведен је и програм за репрезентативце, то су они који имају више од 28 година, али су чланови резпрезентације", каже Јевтић.

"Од ове године је уведена и подршка за младе играче. Када је неко од наших младих играча у свом годишту по рејтингу у првих 10 у свету добија одређену суму новца. Није то много, али ипак доборо дође. Троје наших младих шахиста има ту позициу. То су Леонид Ивановић до 8 година, Милош Пасула до 10 година  и Вера Вујовић до 12. Било би много боље да се више пара има, да се шири спектар деце обухвати”, додаје наш саговорник. 

Србија је добила 12 кадетских и два омладинска шампиона

На кадетско-омладинком фестивалу Шаховског савеза Србије у стандардном шаху учествовало је 223-оје шахиста. Од тога 140 дечака и 83 девојчице.

“Фишеровских” 9 победа из 9 партија у стандардном шаху остварио је Новак Думбеловић који је наступао у групи дечака до 12 година.

“Шах тренирам три и по године. Ова игра ми помаже у школи за математику и логичка размишљања. Играти шах је тешко, треба доста да се ради. Обично када се спремам за турнире радим сат - два дневно, а када не могу да стигнем онда некад и не тренирам у току дана. Три прва места на државном првенству нисам очекивао. Мислио сам да ћу можда бити први у неком такмичењу, као што сам, рецимо, пре две године био први у рапиду и стандарду, али не и у цугеру. Али, ево, успео сам да узмем три титуле и зато морам да се захвалим свом тренеру Душану Радовановићу”, објашњава Новак Думбеловић, члан ШК “Мала рокада” из Београда.

“Девет победа из девет партија у стандардном шаху је мало до труда, мало до искуства... Сваки противник је био добар сам по себи. Ипак, најтеже ми је било у 9. и 6. колу са Гилица Луком и Шакотић Николом. До сада сам ишао на европско првенство два пута, али нисам се нешто прославио. Ове године идем на европско првенство, можда и на светско”, каже наш саговорник. 

У категорији најмлађих кадета тријумфовао је Михајло Билић.

"Шах сам почео да тренирам пре две и по године. Надао сам се високом пласману. Ипак, нисам био сигуран да ћу успети да будем први. На крају сам имао 6,5 бодова из 7 партија. Најтеже ми је било да играм са братом у претпоследњем колу. Мени је требала победа да бих остао на првом месту, а њему да би био трећи”, објашњава  Михајло Билић, члан ШК “Арадац” из Арадца код Зрењанина.

“Жао ми је и што на турниру, због болести, није учествовао Леонид Ивановић, који је одличан шахиста, али смо већ заказали дуел за следећу годину. Морам да се захвалим мојим тренерима Горану Петровићу и Небојши Сомборском. Сада ме чекају припреме за европско и светско првенство. На овом турниру сам освојио још и бронзану медаљу у убрзаном и сребро у брзопотезном шаху", додаје млади шахиста.

Титула најбоље младе шахисткиње до 18 година и најбоље омладинке припала је Марти Дакић.

“Шах сам почела да играм у првом разреду, јер је у школи је била секција. Волим комплексне ствари, то ми је занимљиво. И леп ми је тај осећај док играм. Била сам три пута првакиња државе до 12 и 14 година и онда две године нисам уопште играла шах. Прекинула сам да играм јер сам се доста стресирала када изгубим партију или рејтинг. Када сам почела да судим, вратила ми се та љубав према игрању шаха. Сада се фокусирам на игру и знам да ће успех доћи”, каже Марта Дакић која наступа за ШК “Витез” и ШК “Полет” из Београда.

“Надала сам се да ћу бити прва, јер дуго нисам била првакиња држава. Чак четири године. Планирам да наставим да играм турнире и појединачне и екипне и да идем на европско и светско првенство. Дневно тренирам 4-5 сати, јер идем у школу. Радим и у клубу и приватно са тренером Иваном Хржићем, а радим и сама. Да би се дошло до резултата мора пуно да се тренира, али и да постоји љубав према томе што радите”, објашњава шампионка државе.

Најбољи омладинац Србије је Милош Милошевић.

“Шах сам заволео још у основној школи. Тренирам већ 10 година и никада није било дилеме да ли да играм или да престанем. Прве потезе сам научио од сестре и тате, а у школи је била и секција. Четвороструки сам првак Србије до 20 година, а био сам вишеструки првак до 12, 14, 16 година. На европском првенству до 14 година заузео сам 10 место”, каже Милош Милошевић, члан ШК “Турбина”, Вреоци.

“Амбиције су ми да постанем велемајстор и да једног дана представљам Србију на највећим такмичењима. Младима бих препоручио да играју шах јер је то најлепша игра која може да се игра. На турниру је буквално свака партија била тешка, конкуренција је била јака, никад јача. Партије су трајале по 3-4 сата. Мали тренутак непажње и најмања грешка су се кажњавали. Надао сам се да ћу бити први, јер прво место доноси светско првенство у Мексику. За то ћу да се припремим да што боље представљам Србију”, додаје наш саговорник.

Шах као изборни предмет

Да би се популаризовао шах потребно је, кажу, стручњаци, али и млади шахисти вратити овај спорт у школе.

“Раније је постојао програм шаха као изборног предмета у школама и у многим градовима је то функционисало. Проблем је био како наћи прави кадар који може са децом да ради. Неке школе су можда и желеле то да уведу, али нису имале међу наставним особљем особу коју су могле одмах да искористе или мало да обуче, јер је било правило да се нико ван система Министарства просвете не може укључити у тај рад. У то време у многим срединама је почео да живи шах”, каже Јевтић.

“Ја сам из Параћина и знам како је било код нас. 2009. године сам са Заводом за унапређење образовања организовао обуку за наставнике, онда сам пронашао фондацију која је опремила све основне школе шаховским таблама, сатовима, књигама... За кратко време дошли смо у ситуацију да као једна мала општина од 50.000 становника имамо 130 деце на првенству града. У међувремену шах као изборни предмет се изгубио, понегде још живи секција и из тих секција се појављују деца која стижу и на државна првенства... Али то мора системски да се одради”, додаје наш саговорник.

У Јерменији, Азербејџану, каже, шах је уведен у наставни систем као предмет који је лако доступан свој деци, што је довело до успеха њихових шахиста. 

“Код деце шах развија оно што је важно за живот. Ја ћу да карикирам и да изговорим реченицу из спота у којем су децу питали шта развија шах, а они одговорили да шах развија мозак. Али, заиста шах утиче на то да деца постану успешни и добри људи. Учи их да схвате како да се носе са последицама лоших одлука. У игри дете доноси одлуку који ће потез да повуче, касније га анализира и схвата зашто рецимо није био добар, учи их логици, сналажењу”, истиче Јевтић.

Да би млади више играли шах потребно је, каже, да се појави неко ко ће их на то инспирисати. Исто као што је, рецимо, Новак Ђоковић мотивисао многе да почну да се интересују за тенис од када је он први рекет света. Али, тај успех је резултат огромног рада, одрицања, труда и талента. Када се неко такав буде појавио у шаху, Србија ће можда моћи да рачуна на повратак на шаховски трон.