Одрасли треба да говоре да деца не би ћутала – сексуално насиље у спорту

Сексуално злостављање у спорту је табу тема о којој се нерадо или никако не говори у Србији, али то не значи да оно не постоји.

Информација из Новог Пазара, где је један 28-огодишњи фудбалски тренер, због вишеструког силовања полазника фудбалске школе, дечака од 14 година, осуђен на седам година затвора, делује још више узнемирујуће ако се зна да је он поновио дело за које је већ осуђен у Аустрији на три године.

Он се нагодио са Тужилаштвом што значи да није познато колико је деце злостављао.

А пре месец и по дана, за исто кривично дело, ухапшен је тренер јуниорског тима члана фудбалске Суперлиге Србије, Радника из Сурдулице, пошто су дечаци показали очевима, а они полицији и тужиоцу, експлицитне поруке, фотографије, видео-снимке и преписке са тренером!

Резултати истраживања поражавајући

Ова два догађаја су била повод да Удружење "Жене спорт друштво" уради пилот-пројекат истраживања "Сексуално насиље у српском спорту". Резултати су поражавајући.

Недостатак превентиве, едукација, кодекса, и било каквих формално-правних мера у српском спорту, које би предупредиле ову појаву, за коју кажу да десет пута више угрожава спорт у односу на допинг, пружа велике могућности за злоупотребу, јер нема никакве контроле, а чињеница је да спорт, због неких својих специфичности, имплицира физички додир, намеће ауторитет тренера, неједнак однос моћи са њим, заједничке свлачионице, тушеве, путовања, хотеле...

А када се све то стави у контекст српског друштва које има екстремно висок ниво толеранције на све облике и видове насиља, не чуди што су добијени узнемиравајући подаци:

- 55,3% испитаних је лично видело/доживело да им неко показује интимне делове тела или се свлачи наг у сексуалној конотацији (27,7% једном или два пута, 18,1% неколико пута, 9,6% често), 44,7% никада;

- 21,1% је доживело једном или два пута да их неко додирује, стиска и љуби на начин који је био сексуално непријатан и нежељен због чега су били повређени и посрамљени ( 4,2% неколико пута, 3,2% често), 71,6% никада

- 7,9% испитаних је доживело нежељену аналну или вагиналну пенетрацију пениса, прстију, предмета (1,1 % често, 6,7 % једном или два пута (европски црни просек је од 2% до 8%)), 92,1% никада.

- 31,6% испитаних лично је видело да неки спортисти мисле да је нормално пристати на нежељени сексуални однос ради обећаних бољих спортских резултата

- 41,5% је доживело сексуално насиље ван спорта

- 93,3% нападач је био мушкарац, 6,7% зене

- нападачи су имали од 25 до 60 година

- 94,7% мисли да је у спорту неопходна едукација свих спортиста, тренера и спортских радника из сексуалног насиља

- 93,5% мисли да треба да постоји СОС телефон као подршка жртвама насиља

"Зато треба оснажити децу и родитеље, обучити спортске стручњаке: тренере, менаџере и све оне који утичу на спровођење стратегије спорта, развити кодексе понашања, побољшати и прилагодити ситуацији прописе и спортску политику, али и подићи друштвену свест о овој теми", каже бивша првакиња Европе, каратисткиња Нада Сарић, данас тренер у Kарате клубу Прва петолетка из Трстеника, која је и сама сведочила овој немилој појави.

Жртве не смеју да ћуте

"Раније се о овој теми ћутало, таква дешавања су сакривана и заташкивана и то је производило велике последице по особе које су доживљавале сексуално злостављање. Већина је напуштала спорт, али и губила самопоуздање, не само за бављење спортом. Радује ме овај велики почетак борбе за нечим сто је велика претња безбедном спорту."

Нада Сарић истиче да највећа опасност прети од злоупотребе положаја моћи тренера, а занимљиво је да то потврђују и резултати истраживања, који кажу да су најзначајнији фактори који могу да изазову и подстакну сексуално насиље - 73,4% доминантно и насилничко понашање тренера.

"Тренер је највећи узор, идол, па можемо рећи и ауторитет младом спортисти који има у њега максимално поверење, а проблем у дечјој психи и души настаје када се све то злоупотреби и када једна одрасла особа вешто манипулише тим девојчицама и дечацима, жељним да дају све од себе у спорту и да се докажу у ономе што највише воле. Они се деле на девојчице које су 'добре', јер раде оно што насилник жели, и на оне које нису 'добре'. Сходно томе, иду и награде и казне, а критеријум није спортски резултат."

Оно што је најважније јесте да жртве не смеју да ћуте.

"Најгоре што може да се уради јесте да се ћути. Поручујем да се отворено каже, можда не директно, али може се увек рећи да сте видели или чули, потражите савет, обратите се родитељима...Тешко јесте, али ћутањем директно помажемо ономе ко врши насеље. Уколико се говори о томе, чинимо добро дело за будуће генерације. Циљ је да победи добро, а то не може уколико ћутимо!"

На друштву и држави и њеним инструментима је да направе одговарајућу атмосферу за сигуран спорт, како за спортисте тако и за тренере. У земљама с добром праксом као што су Велика Британија, Француска, Немачка, Сједињене Америчке Државе, Аустралија, добри начини борбе су кроз едукацију, кодексе, протоколе, али и специјалне комисије са СОС телефоном и стручним лицима.