Из Сегедина само једна олимпијска виза

Овог пута, Светско првенство у Сегедину, од 21. до 25. августа, било је циљано као такмичење на коме би требало изборити што више виза за учешће на Олимпијским играма у Токију.

Сегедин је српским викенд туристима познат као мека повољних цена основних животних намирница и беле технике.

Ретко се обраћа пажња на питомост и лепоту овог града у коме се река Мараш улива у Тису, а још ређе се говори о богатој историји овог мета, које је два пута буквално било збрисано са мапе: први пут су га запалили и поптуно уништили Монголи у 13. веку, а онда га је огромна поплава, 12. марта 1879. године, сравнила са земљом. Погинуло је више од 60.000 људи.

Тада је владар , Франц Јозеф обећао да ће град бити много лепши него што је био пре поплаве и подигао га из рушевина. Тако уже градско језгро овог трећег по величини града у Мађарској, по архитектури помало подсећа на центар Београда...

У Сегедину обавезно треба видети Катедралн трг, којим доминира Заветна црква. Након Велике поплаве, мештани Сегедина који су преживели, заклели су се да ће у захвалност Богу подићи величанствену цркву. Данас је ово четврта највећа црква у Мађарској, а карактеристична је по томе што има оргуље са више од 9000 свирала.

Од Катедралног трга , у шетњи Сегедином , пут нас је одвео у главну пешачку улицу у центру града - улицу Караш.

Сегедин нам је некако деловао полупразно, нема оне уобичајене гужве, као што је у српским градовима, на пример, Новом Саду или Нишу.... али ни главна улица није крцата људима.

Оно што је оставило утисак на нас, осим грандиозности Регатног центра у Сегедину и адреналина због учешћа наших репрезентативаца на овом важном надметању, јесте изложба фотографија Бенце Матеа, коју смо имали среће да видимо.

Овај млади мађарски фотограф је у свом родном Сегедину поставио специфичну излозбу својих дела , а поставка је, у високој резолуцији, формата 3x2,5 м, у стаклу и специјално направљеним и осветљеним рамовима, изложена тј. поређана дуж пешачке зоне главне сегединске улице Караш. Мате има само 34 године, а побеђује редовно на конкурсу који организује Би-Би-Си за најбољу фотографију дивљих животиња. На конкурс су прошле године стигле слике 43195 фотографа, али је опет победио фотографијом за коју је, после безброј покушаја и 74 дана проведена у заседи, успео да убележи тренутак који је желео.

Када је реч о ономе због чега смо се и упутили у Сегедин, Светском првенству у кајаку, циљ је био освајање што већег броја квота за учешће на Олимпијским играма у Токију. Српски тим респектабилан, међу снажним момцима и девојкама, и олимпијски вицешампиони и једна од најстабилнијих наших посада, Миленко Зорић и Марко Томићевић.

Од њих се некако највише и очекивало, али свака нова трка и конкуренција која вреба своју прилику, не познају и признају бивше заслуге ... Њих двојица су некако и највише подбацили, нису успели да се изборе за улазак у финале дисциплине К2 1000, па ће наша најбоља посада морати да потражи неку нову прилику за пласман на Игре у Токију.

До медаље је стигао - један од најмлађих, дебитант у чамцу у најбржој спринтерској дисциплини на 200 метара, Страхиња Стефановић (21), који се за то место изборио у конкуренцији највећих имена српског, али и светског кајака: некадашњих првака света Марка Новаковића и Небојше Грујића, шампиона Европе Марка Драгосављевића...

Веслао је храбро млади Стефановић у конкуренцији најискуснијих асова на планети, а злато му је измакло за 18 стотих делова секунде. Сјајан успех младића из Бачке Паланке, који је скоро петнаест минута плакао као киша по завршетку трке, што указује колика је жеља била да се оствари дечачки сан и освоји медаља на Светском првенству...

Температура сваког дана није силазила испод 36 степени Целзијусових. Малобројна новинарска екипа из Србије, била је сместени у Прес центар број 3, на спрату, са сунчане стране овог велелепног спортског здања, на који се долазило металним степеницама, уз које се свако од нас попео , па, најмање, 30 пута дневно и где смо једино и могли да имамо добар интернет.

Снажан одсјај водене површине Регатног центра у Сегедину, велика раздаљина између Прес центра и бокса у хангару где је био смештен тим Србије, згуснута сатница трка од раних преподневних часова па све до 19 сати, гужва где год се окренеш, тимови из целог света, чамци, такмичари из обе конкуренције, више од 30.000 навијача на трибинама, јер, подсетимо се, уз ватерполо, кајак је национални спорт у Мађарској.

У прес центру љубазни домаћини Мађари нису штедели на води, сендвичима и кафи за новинаре из целог света: око нас колеге из Русије, колегинице из Шпаније и Бразила, вредни Јапанци који не прекидају куцање на лап топу чак и док ходају од прес центра до регатне стазе. Са српским новинарима, у друштву, стално насмејана љубазна портпаролка Европске кајак федерације, Нина Јеленц из Словеније.

За пет такмичарских дана појели смо мађарског гулаша са њокама довољно за, можда целу ову годину. Такмичари нам се хвале да је храна овде одлична и да је има у довољним количинама. Кажу да је најгоре у Немачкој, када организатор толико штеди на исхрани за спортисте, да се има више утисак да си у болници, него на Светском првенству.

Знали смо да нашим кајакашима већ пар година не цветају руже, али смо се надали да ће можда бити боље...

Тренери кажу да су сви у посадама дали смој максимум, али да то, у овом тренутку није било довољно за нешто више од постигнутог. Нисмо баш скроз поверовали у то. Можда остали нису талентованији од нас, али , рекли би ипак да организованије, дисциплинованије и озбиљније раде.