четвртак, 09.07.2015, 14:47 -> 15:32
Аутор: Иља Мусулин, дописник РТС-а из Токија
Олимпијско расипништво - најскупљи стадион на свету
Јапанска држава и народ платиће најмање 2.1 милијарду долара за изградњу главног стадиона за одржавање олимпијских игара 2020. године, а та сума неће бити коначна, јер ће и након игара бити настављени радови на њему.
До Олимпијских играра у Токију остало је пет година, а афере у вези тог највећег спортског догађаја на планети већ потресају Земљу излазећег Сунца.
У центру Токија недавно је срушен национални стадион конструисан за потребе летњих олимпијских игара 1964. године да би се обезбедио простор за ново велепно здање на којем ће се 2020. такмичити атлетичари и фудбалери, те одржати церемоније отварања и затварања олимпијаде.
Нови национални стадион у Токију, капацитета 80.000 гледалаца, коштаће фантастичних 2.1 милијарду долара, односно више него четири пута колико исти објекти коришћен на олимпијади у Лондону 2012. и пет пута више од главног спортског борилишта на олимпијади у Пекингу 2008. Он ће убедљиво бити најскупљи стадион икада изграђен на планети, јер ће по трошку далеко превазићи и Нови Вембли, који је због кашњења у радовима и гомилања дугова, на крају достигао цифру од 1.25 милијарди долара.
Међутим, ни 2.1 милијарде неће бити коначна сума, јер ће након завршетка игара у Токију, бити дограђен скупи покретни кров који је био предвиђен првобитним архитекстонским планом, али од кога се привремено одустало због ограничености времена, будући да нови стадион треба да буде спреман за коришћење већ у мају 2019. када се у Јапану одржава Светско првенство у рагбију.
Контроверзе у Токију
Већ сада је јасно да ће, због сложеног архитектонског плана који предвиђа конструкцију огромних лукова, трошкови изградње бити око 700 милиона долара већи него у првим проценама. Због тога, централна влада захтева од града Токија да отвори кесу и прискочи у помоћ држави у изградњи стадиона тако што ће јој уступити битан део прихода од локалног пореза који за комуналне услуге и вођење градске администрације плаћају његови грађани.
Град Токио, већ се у сусрет олимпијским играма, обавезао да преузме на себе огромне трошкове, попут оних за даље унапређење проточности саобраћаја и укопавање праве шуме каблова за пренос електричне енергије који у јапанској престоници посвуда висе са бандера. За разлику европских престоница где се над земљом налази само седам до десет посто електричне мреже, у Токију се чак 93 процента преносних каблова протеже над главама људи ружећи читав град и стварајући утисак да је реч о земљи у развоју а не технолошки софистицираној нацији која је већ деценијама један од економских лидера света. Зато је градска влада узела на себе задатак да, за више стотина милиона евра, до олимпијаде улепша пејсаж и поправи утисак које остављају улице пренасељеног Токија.
То ће само по себи бити довољно велико оптерећење за презадужену престоничку касу, па су новински ступци у Јапану пуни шепекулацију о томе да ли ће градска влада попустити под притиском државе и ако да, колико и како ће бити оптерећени грађани Токија.
Ако гувернер Токија попусти, грађани би могли да добију прилику да, осетно сиромашнији него пре, изблиза уживају у распеваним и бљештавим церемонијама на велелепном стадиону, наравно, ако су довољно срећни да, као што то често бива на великим међунардним манифестацијама у Јапану, прво на лутрији добију право да купе скупу карту за те велике догађаје.
Од становника Токија се, наравно, очекује и да се у великом броју одазову позиву да бесплатно позајме своје мождане вијуге и мишиће, служећи као преводиоци, водичи, редари и чистачи током одржавања олимпијаде, што ће они несумњиво и учинити, јер воле да буду део великих, историјских догађаја и да буду у близини познатих личности.
Уље на ватру
Међутим, уље на ватру у афери око баснословних трошкова за изградњу новог олимпијског стадиона, донела је јучерашња одлука Јапанског спортског савета (ЈСЦ) да наложи почетак изградње стадиона упркос томе што још увек није познато како ће ти радови бити финансирани.
Колумне највећих јапанских листова данас оштро критикују ту одлуку наглашавајући да је у овом тренутку извесно познат финансијски извор за само четвртину потребног буџета. Тај новац ће бити повучен из прихода остварених путем спортске лутрије.
Организатори игара сада помињу могућност и да некој великој компанији продају име стадиона, како би ублажили притисак на државни и градски буџет, што такође изазива нелагоду међу медијским посленицима, будући да би нови олимпијски стадион требало да буде репрезентативни објекат, симбол града а могуће и целе земље - као такав, он би, бар психолошки, требало да припада свим грађанима.
Више од спорта
Иако је суштина олимпијских игара такмичење и дружење међу спортистима, оне су већ одавно, може се рећи, сигурно од берлинских игара 1936. године, више од спорта. Оне су позорница на којој се демонстрира моћ држава и шаљу поруке свету о сопственим могућностима, не само када је у питању дубина државне касе земље домаћина, или у случају Токија, и дубина џепа грађана, већ и степен њеног технолошког развоја и политичке стабилности.
И на првој летњој олимпијади коју је Јапан организовао још пре пола века, као физички доказ експресне послератне обнове и економског развоја, свету су приказана бројна инжењеријска и технолошка достигнућа те земље, попут вишеспратних аутопутева и у то време најбржег воза на планети "шинкансена".
Када је олимпијада 2020. у питању, јапанска влада већ је објавила велика додатна улагања у кибернетичку индустрију, како би спортисте и госте у Токију 2020. дочекала и армија чудесних робота инофрматора, рецепционера и забављача.
Куда иду олимпијске игре?
За земљу домаћина, додела организације олимпијских игара, највећег (над)спортског догађаја на свету, несумњиво представља важан израз поверења од стране међународне заједнице и велику част.
Олимпијске игре, ако се пажљиво испланирају и спроведу, могу да, поред међународног престижа, донесу и значајан профит, кроз рекламе, телевизијска права и раст у туристичким посетама. Немала је и индиректна економска добит која се касније јавља захваљујући побољшаној инфраструктури, нарочито саобраћајној мрежи. Нова спортска борилишта дају и знатну предност домаћим спортистима у њиховим припремама за будуће окршаје.
Али, битка за престиж последњих деценија отима се контроли и кроз, рационално гледано, неоправдане мегаломанске пројекте се све више приближава једној форми економског самоубиства.
У условима економског и политичког ривалитета са суседом Кином, која је 2008. организовала велелепну приредбу у Пекингу, нова олимпијада у Токију, могла би да се претвори у "игре таштине", у којима једна држава, упумпавањем невероватних сума новца и преко својих реалних могућности, настоји да докаже како је моћнија или боља од друге. Ово, нарочито, када се има у виду да је јапански јавни дуг 210 посто бруто друштвеног производа, виши од грчког, а буџетски дефицит близу седам процената.
У трци за престиж и у одмеравању економских снага, лако у заборав може бити потиснута поука из прошлогодишњих протеста у Бразилу која говори о томе шта се може десити када се новац грађана прекомерно утроши на изградњу спортских стадиона уместо на вртиће, школе и болнице. И сама Земља излазећег Сунца је за потребе Светског првенства у фудбалу 2002. изградила седам огромних, скупих стадиона на којима је одиграно по три, четири утакмице, и од којих већина од тада кроз трошкове одржавања константно генерише губитке и функционише као тесна омча око врата локалних влада, које при том још нису отплатиле ни првобитне кредите за извођење грађевинских радова.
Ако заборави то искуство и занемари лекцију из Бразила, Јапан би и после олимпијаде 2020, као и после мундијала 2002. године, могао да настави да буде земља са најновијим и најимпресивинијим стадионима и најскученијим и најнеудобнијим становима на свету.
Оно што би пре свега требало да брине све градске управе које имају улога домаћина великог спортског догађаја, не би требало да буде утисак о стадиону и церемонији отварања, већ да ли ће и у којој мери, зарад пар недеља опијености узбуђењем и националним поносом, грађани утонути у мамурлук који ће трајати годинама, а можда и деценијама.
Упутство
Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.
Број коментара 1
Пошаљи коментар