Снег оде, проблеми осташе!

У алпском скијању нико се није пласирао за другу вожњу. Репрезентативци у скијашком трчању нису имали прилику ни да покажу колико (не)вреде. После успешних квалификација челници савеза су им јавили да се врате, јер нема више пара за њихов боравак у Шведској. Најбројнији су били биатлонци, чак четворица. Завршавали су на зачељу трка, а најбољи пласман је 84. место. Чак и тада је заостатак био знатно преко норме Светског купа, која износи 15 процената. У трци штафета имали су толики заостатак да су склоњени са стазе да не метају осталим такмичарима!

Управо због тога Србија је у биатлону тек 27. и наредне године неће имати представнике у тркама Светског купа. Ове смо имали тројицу, све захваљујући резултатима које је претходне сезоне остварио Миланко Петровић. Управо због тога очекивао сам да новинари који прате зимске спортове, после катастрофе на Светском првенству у Финској, поставе питање челницима Биатлон савеза Србије, а где је Петровић?

То је онај биатлонац који је носио нашу заставу на отварању Игара у Сочију, то је онај младић којег сте сви тада вукли за рукав да вам да изјаву или интервју. То је човек кога сте оставили на цедилу када је у мају остао без подршке матичног савеза и био приморан да престане да се бави овим спортом. А само неколико месеци пре тога величали сте његове медаље са Универзијаде, радовали се бодовима које је освајао у Светском купу.

Половином маја сам на овом истом месту покушао да скренем пажњу на оно што се дешава Миланку Петровићу. Превасходно онима који имају могућност и механизме за деловање. Очито био је то "пуцањ у празно"!

Страдање Петровића и његовог тренера Милосављевића, на крају је испало као колатерална штета борбе две струје унутар Биатлон савеза Србије, оне коју је предводио тадашњи, а и садашњи, председник Миливоје Илић и опозиције на челу са Миланом Сретеновићем. Желећи
промене и напредак Петровић је подржао опозицију. На његову жалост било је довољно да Сретеновић добије место секретара Биатлон савеза Србије, па да се заврши његово опозиционо деловање.

Петровић је остао на леду, а са њим и репрезентативац Емир Шмркаловић, који му је пружио пуну подршку. Резултати које су биатлонци остварили без њих двојице на светском првенству у
Контиолахтију, као и читаве сезоне у Светском купу, вратили су овај спорт на дно светске лествице. Изостаће и финансијска подршка Међународне федерације, која прати остварене резултате, а коју је Петровић обезбедио претходне сезоне.

Сада је на Mинистарству спорта и омладине да адекватно "награди" БСС за рад у сезони која се приводи крају, када се буду планирала средства. Остаје дилема ко ће сносити последице, они који живе од Савеза или они који се само баве спортом? А Петровић, хоће ли се неко сетити њега?