Кенијац који не трчи

Кенија је земља у којој људи трче. Други спортови из објективних разлога не долазе у обзир. У Лондону, на Олимпијским играма, сви чланови кенијске експедиције су тркачи. Сви, осим двојице.

Кенију представљају још и пливач Џејсон Данфорд, који је носио заставу Кеније на отварању Игара и бацач копља Џулијус Јего. Ово је прича о овом другом.

Момак који је технику бацања копља научио гледају снимке са Јутјуба и вежбајући са штапом, успео је у среду да избори место у великом финалу Олимпијских игара које је на програму у суботу.

Уочи квалификација, Јего је био апсолутни аутсајдер, занимљива девијација у дисциплини у којој доминирају Европљани или њихови потомци са других континената. Јего је без премца и растом најситнији бацач копља на Играма. Тапшали су га по рамену, али га нико није схватао претерано озбиљно.

Све се променило у последњем бацању у квалификацијама. Јего је тада бацио 81,81, национални рекорд али и даљина која му је обезбедила место међу дванаесторицом најбољих бацача на свету. Његов резултат био је девети у квалификацијама.

Јего је коначно могао да се на прави начин поистовети са својим херојима Јаном Железним, Андреасом Торкилдсеном и Тером Питкамакијем.

„Мој једини сан је био да се појавим на стадиону и да представљам своју земљу као први бацач копља у историји. Јако је тешко пратити остале спортисте, јер ми толико заостајемо за њима, али сама чињеница да се такмичим против њих мени је довољна", рекао је симпатични Јего.

Јего припада Нанди народу, који је део Каленђин етничке групе. Ову групу иначе називају и „тркачким народом". Разлог је јасан сам по себи.

И Јега сви по аутоматизму поистовећују са трчањем, у коме се окушао, али му се није свидело.

„У Кенији сви трче, али не могу сви да освоје медаљу и да оду на Олимпијаду. Уосталом, ја волим да бацам копље и ништа више", рекао је једном приликом Јего.

У случају да остане без медаље у Лондону, Јего увек може да нађе утеху у чињеници да је стекао статус кенијске сензације на Олимпијади.

„Када нисам имао тренера, сав новац сам трошио по интернет кафићима и теретанама како бих довео себе у форму. Веровао сам, и успео сам. Сада имам сјајног тренера, и све ми се чини могућим. Надам се само да ће ме неки дечак у Кенији погледати и увидети да може да ради још нешто осим трчања", закључио је Јего.