Зашто је Мурињо (био) на коленима?

То што је Мурињо пенал серију прошле ноћи гледао на коленима сигурно је  његов најприроднији гест у скорије време - али, уједно, и највеће изненађење.

Локалну славу син осредњег португалског голмана стекао је муњевитим успехом у својој домовини. Прво са малом Леириом, па великим Портом, брзо је покорио фудбал на том делу Иберијског полуострва.

Тимови су одсликавали карактер тренера. Посвећени, страствени и крволочни. "Ко није са мном-тај је мој непријатељ!" Тако се понашао. Када је голман Порта Витор Баиа разменио дрес са Руијем Жоржом из Спортинга, пришао је, отргао дрес који је добио његов играч и исцепао га!

Таквим понашањем освојио је титулу првака Португала, УЕФА куп па титулу првака Европе!

Тада га је упознао свет - њега и његов стил. Био је истовремено дрзак и забаван. Људи нису могли да га поднесу, али нису могли ни да одвоје поглед од њега. Масовна хипноза. Титуле у Енглеској, Италији и, сада, Шпанији.

Када је у Суперкупу Шпаније, у августу прошле године, са леђа гурнуо прст у око помоћном тренеру Барселоне Титу Виљанови, Мурињо је можда први пут у каријери деловао патетично.

За већину његових потеза који се могу оквалификовати као необични, па чак надмени и дрски, може се рећи да су урађени са стилом. Било је ту неког шлифа. Али, овог пута је претерао и деловао је као љутити неваспитани клинац, љубоморан јер неко има лепши аутић у паркићу испред зграде.

Па гестикулирање "ево вам га..." пре неколико седмица у мечу са Хихоном, седење на конференцији без намере да ишта каже и затим одбијање да више уопште разговара са шпанским новинарима...све то су можда биле назнаке.

Није ли се његово понашање у прошлим годинама значајно изменило? Више није енергичан и страствен, што га је одувек одликовало. Па ко може да заборави оно скакање поред аут линије када је са Портом избацио Манчестер јунајтед. Прошлог викенда је готово незаинтересовано посматрао победу над највећим непријатељем - Барселоном.

Није више ни оштар на језику. Изјаве које је давао на почетку су прво изазивале смех:

"Када говорим, ја говорим само о људима, не о непристојној деци..." (прво појављивање на конференцији као асистент у Барселони после прозивки противничког тренера);

...па занимање...:

"Јасно ми је да је Алекс Фергусон незадовољан...то је логично када вас надигра тим који је десетоструко јефтинији, као што је то мој тим у поређењу са Манчестер јунајтедом." (после меча са Портом)

...постале дрске али истините...:

"Молим вас, немојте ме називати арогантним јер ја сам Европски првак и посебан сам." (прва конференција по преузимању Челсија)

...изазивале бес и поштовање...:

"Учио сам италијански пет сати дневно да бих могао да говорим језик који се користи у земљи у којој радим. Ранијери је живео у Енглеској пет година и и даље се бори да јасно каже 'гуд морнинг'."

... па презир...:

"Бранио сам интерес Реал Мадрида." (после убода прстом у око Тита Вилланове; заправо цитирао га је његов портпарол)

... да би сада изледале као да некога гађа мехурима од сапунице:

"У Италији сам могао да утичем на промену термина, овде у Шпанији ме не цене толико."(јер му Фудбалски савез Шпаније није дозволио да мења распоред да би тим имао више времена за одмор).

Четрдесетдеветогодишњи Португалац се променио и у сваком другом смислу. Некада је подсећао на ликове из Кума. Углађен и опасан. Ајкула у Арманијевом капуту (који је иначе сада део Челсијевог клупског музеја откупљен за цену од 25000 евра). Одела готово да више и не носи, на утакмице долази у спортским јакнама, патикама, тренерци... Необично, иако му чак и то пристаје.

Ретко се смеје, коса му је подшишана на фризуру какву носе маринци, има уочљиве подочњаке, поседео је...

Не радује се головима, не кличе поред терена, престао је да се свађа и прети...и пенале гледа на коленима. Сам. Одвојен од осталих.

Зато јер више не мари шта други мисле. Јер је уморан. Исцрпљен од даноноћног размишљања о фудбалу и победи, тамо где свако покушава нешто да му узме: енергију, успех, време, поштовање, право на тријумф, чак и титуле (!) - а био је првак седам пута за десет година у четири државе!

Не треба заборавити да је Жозе Мурињо творац и неких ружних дела. На пример, проузроковао је јавни линч Андерса Фриска тврдњом да се судија у полувремену меча састао са тадашњим тренером Барселоне Франком Рајкардом и затим оштетио његов Челси, да је отпочео јавну хајку која је проузроковала претње смрћу Швеђанину и напослетку његово повлачење из фудбала...

И још низ контроверзних ствари...Његово понашање се отело контроли. Можда зато јер мисли да због "крвавог" рада он једноставно увек мора да успе и да то увек мора да се цени.

Али све то га је исцрпело. Постао је опседнут доказивењем, покушавајући да контролише све: од висине траве на терену, до медијске кампање против ривала.

Мурињов живот постао је стални конфликт, а отворио превише фронтова и више нема снагу да се бори на свим истовремено.

То што је Мурињо гледао пенале сам, на коленима, јесте било потпуно супротно од слике коју је о себи створио. Он, велики, надмени, моћни Жозе...вероватно је последња особа коју бисте очекивали да видите у једном тако покорном положају, али доказ је да је време за нови почетак.

Мурињо је и даље један од најбољих, ако не и најбољи тренер на свету. И уколико је у праву када је рекао: "Бог мора да има много високо мишљење о мени чим ми је омогућио све ово што имам" - онда се сигурно спрема нешто ново, типично само за некога ко је "посебан".

Свет би био сиромашнији без њега.