Испит заједништва и љубави према КК Партизан који не сме да се падне

Уместо подршке тиму, атмосфера против минхенског тима је подсетила на отворени бунт у којем су играчи и управа претрпели жестоке звиждуке и увреде. Као никада у Партизановој кошаркашкој историји, играчи црно-белих наспрам себе имали су сопствене навијаче - тачније, нису имали ни грам подршке.

Призор који ће тешко бити заборављен.

Све је почело на 25 минута пре почетка меча када су црно-бели истрчали на паркет, а песме са разгласа "Арене" надјачали су звиждуци са трибина.

Додуше, на лицима играча се могао видети и понеки осмех (не свих), као да су то и очекивали, али да таква ситуација може да буде пријатна - не може.

Емоције су преплавиле трибине у тренутку када би Обрадовић излазио на терен, 15-так минута пре меча. Транспаренти, слике Обрадовића, скандирање, сузе, туга на лицима - без претеривања, тако је изгледала "Арена" пре меча.

Током већег дела првог полувремена чинило се да Партизан у сопственој хали игра као гост. Кошеви су ретко пропраћени аплаузима - спорадичним и млаким. Публика је одлучила да цео гнев због одласка Обрадовића сручи на терен. Готово сваки играч добио је звиждуке, а утисак је да је најбоље прошао Исак Бонга.

Важно је напоменути да су играчи Бајерна, а некадашњи кошаркаши Партизана Владимир Лучић и Ајзеа Мајк добили велике аплауе од навијача, па чак и када су постизали кошеве.

Било је јасно да нико није остао имун на оно што се дешавало на трибинама. Чини се према снимцима из "Арене" да су најтеже прошли страни играчи: Стерлинг Браун, Двејн Вашингтон, Тајрик Џонс и Џабари Паркер, који су добијали реакције публике чак и након постизања поена.

Иако се дешавало да навијачи негодују после пораза или лоших издања, овако масовно окретање леђа екипи није забележено у историји кошаркашког клуба.

Синоћна атмосфера је производ љубави навијача према једном човеку, а не ка тиму. И то је нешто што није, најблаже речено, уобичајено, јер је овог пута појединац стављен изнад клуба, ма колико год то било тачно и исправно. И то нема везе са Жељком Обрадовићем као истинском и највећом тренерском легендом Партизана, већ има везе са упоређивањем једне личности са једним клубом.

Истини за вољу, таквом сагледавању ствари највише је допринело неспретно решавање ситуације у клубу у тренутку када је Обрадовић рекао да напушта клупу црно-белих.

Навијачи су јасно ставили до знања колика је Обрадовићева заоставштина и колико се његов одлазак дубоко осетио.

Ипак, упркос свему, црно-бели су успели да остваре победу против Бајерна и тако донекле ублаже тежак амбијент у којем су играли.

Победа је изузетно важна, јер су остале још 23 утакмице до краја регуларног дела сезоне и ништа није предалеко, ни плеј-ин ни плеј-оф ако се на време крене са тријумфима.

Можда је председник Кошаркашког клуба Партизан Остоја Мијаиловић, који се није појавио на синоћњој утакмици, и био у праву када је рекао да ће се све заборавити када се оствари прва победа.

Остварила се, а следеће недеље "парни ваљак" очекује први евролигашки "вечити дерби" у сезони. Поново пред домаћом публиком, али сада против ривала где је подршка неопходна.

Партизан је важнији од тренутног резултата

Спорт се игра због резултата, али постоје ситуације када то падне у други план и када се испостави да је игра много више од саме утакмице и победе.

Понекад емоције, симболи, људи (навијачи) и њихове приче које прате један клуб одјекну више од било ког коначног резултата на семафору. И то је оно што ће се памтити у наредним деценијама.

Тада престаје да буде важно оно што се дешава на терену, а на испиту се налазе истрајност, искреност и доследност (навијача).

Звиждуци и негодовања на утакмици са Бајерном су били неопходни како би се сви у Партизану тргли и схватили да је све што су урадили у претходне четири године нестало одласком тренера који је клубу донео једину европску титулу.

Сви они који прате кошаркашки клуб још увек не могу да се помире са чињеницом да је Обрадовић отишао на начин на који није требало.

Због тога су навијачи његов одлазак схватили као "чупање" душе клуба, па очекивати од њих да се у овом тренутку понашају рационално - јесте ирационално.

Чињеница је да је долазак Обрадовића у Партизан подигао кошарку, па и сам спорт на један виши ниво у Србији.

Држава је почела више новца да улаже, како у Партизан, тако и у Црвену звезду, а кошарка је несумњиво претекла фудбал по популарности, што се у "Београдској арени" види из недеље у недељу.

Ово је тренутак када ће се видети да ли заједништво и љубав према кошаркашком клубу Партизан стварно имају упориште или су само речи које се користе у лепим временима.