Кошарка објашњена у једном нападу Партизана

Кошаркаши Партизана победили су у Каунасу Жалгирис резултатом 93:85 у утакмици 14. кола Евролиге, а на друштвеним мрежама се након меча дели и коментарише један напад црно-белих из друге четвртине на којем би им позавидела и екипа истих боја из Сан Антонија, у златно доба Грега Поповића.

У сегменту од непуних 15 секунди, Партизан је демонстрирао сву лепоту и једноставност кошарке уз помоћ два можда и најважнија принципа игре на којима инсистира сваки тренер од пионирске лиге до НБА – "спејсинг" односно добар распоред играча на терену и "екстра пас" или правовремено додавање саиграчу који је у бољој позицији да постигне кош.

А све је почело уобичајено, онако како почиње највећи број напада сваког кошаркашког тима у 21. веку – Џејмс Нанели и Балша Копривица су одиграли централни "пик енд рол", односно ситуацију два на два.

Копривица је са лоптом на "капици" прво финтирао да ће је уручити Пантеру, натеравши одбрану да се усресреди на њега (јер свака одбрана се плаши и помисли да капитен Партизана прими лопту), а онда се окренуо на другу страну, уручио је слободном Нанелију, направио хитар и кратак блок, па се брзо отворио у самом срцу рекета.

И већ ту је одбрана Жалгириса пукла. Копривица је примио лопту у непосредној близини обруча, оставивши свог чувара далеко иза леђа. Противник који је чувао креатора са лоптом (Нанелија) није имао времена да га преузме, па је једина опција Жалгириса била да Еванс "напуни рекет" и покуша да засмета Копривици, због чега је морао потпуно самог да остави свог играча – Пи-Џеј Доужера.

Партизан је већ тада имао оно што сваки тренер жели да добије из уигране акције свог тима – "мисмеч", односно ситуацију у којој центра у рекету брани играч над којим има осетну предност у висини и снази. Зато се нико не би љутио на Копривицу да је покушао да заврши акцију преко нижег Еванса, али се он одлучио да врати лопту до усамљеног Доужера.

Управо то је суштина стрпљења у нападу, несебичности и "екстра паса" – чак и из добре позиције за постизање коша додати саиграчу који је у још бољој. Сваким следећим додавањем, одбрана је за још по један корак у заостатку јер играчи "безглаво" јурцају за лоптом покушавајући да анулирају предност коју је противник иницијално стекао, што неминовно води у потпуну анархију.

Када је примио лопту од Копривице, и Доужер је без гриже савести могао да шутне за три поена јер је играч који је намеравао да га затвори добрано каснио, али је и плејмејкер Партизана одлучио да буде стрпљив и направи свом тиму додатну предност и још бољу позицију за завршетак акције.

Урадио је оно што сваки тренер тражи од својих бекова – агресивно и одлучно је напао ка кошу, приморао одбрану (или оно што је од ње остало) да се скупи око њега у рекету, а онда поделио пас заборављеном Вукчевићу, који је целу акцију само зачинио још једним "екстра" додавањем у корнер, и то до Кевина Пантера, најпоузданијег шутера црно-белих, који је потпуно неометан хладнокрвно извршио егзекуцију.

Сваки играч Партизана када је примио лопту био је тачно на месту на којем је требало да буде – довољно широко и далеко од додавача да развуче одбрану и натера противника на неколико додатних корака у покушају да га стигне, а довољно да добије времена и простора за реакцију коју чувар у пуном трку не може да предвиди и испрати.

И све то једноставно, елегантно и наоко лако, скоро па без дриблинга – лопта је током напада седам пута променила власника, а само пет пута додирнула паркет. Осим Доужера у продору, нико је није више од једанпут спустио у дриблинг.

Како је неко на Твитеру написао – тако и Бразилци играју фудбал, ништа посебно, додају се и последњи дâ гол. Нема већег савршенства од једноставности. Само је тежак пут до ње.