"Орлови" поткресаних крила, али уздигнуте главе иду на Мундобаскет

Некада је наступ за кошаркашку репрезентацију Србије био ствар највеће части и престижа, врхунац каријере играча који су у својим клубовима освајали трофеје где год су се појавили.

Ипак, времена се мењају, ситуација се мења, генерације се мењају…

Стога, пред свако велико такмичење, ко год да се нађе у незахвалној улози селектора националног тима, јавност у Србији стрепи у каквом ће саставу "орлови" напасти медаљу (одличје се, некако, подразумева, без обзира на играчки кадар).

Док једни мисле да је то ствар американизације српских кошаркаша – најквалитетнији играју у НБА лиги, док они други сањају тамо да заиграју, а сви знамо колико амерички кошаркаши дају центи за наступ на такмичењима које нису Олимпијске игре – други оптужују нове "звезде" и "звездице" да у себи немају ни трунку патриотизма и да су им милионски уговори одузели и минимум жеље да се доказују у дресу са националним грбом.

Истина је, као и увек, вероватно негде између. Али, проблем је што се неодазивање селектору некако најчешће дешава у спорту који Србија воли више од свега – у кошарци.

"Орлови" без Јокића и Мицића на Мундобаскету

Црне слутње су се обистиниле – Србија ће на Мундобаскету играти без неколицине врхунских кошаркаша, који ће из различитих разлога пропустити такмичење које крајем августа почиње у Јапану, Филипинима и Индонезији.

Никола Јокић, најбољи играч света у овом тренутку, према речима селектора Пешића није ни физички ни ментално способан да на себе преузме одговорност која се очекује од двоструког МВП-ја најјачег кошаркашког такмичења, НБА шампиона и најкориснијег играча финалне серије.

Истина, Џокер иза себе има феноменалну сезону, коју је одиграо на нестварном нивоу и на крају донео својим Нагетсима прву НБА титулу у историји клуба и сигурно је да му је у овом тренутку више стало до одмора у родном граду на западу Бачке, него до мукотрпних припрема и путовања "накрај света".

Ипак, очекивало се да ће Јокић пожелети да у истој години, када је остварио незамисливе личне и клупске успехе, покуша да и са репрезентацијом освоји трофеј који земља кошарке већ предуго чека. Али, то је већ одлика неких старијих генерација...

На Мундобаскету неће играти ни Василије Мицић, који је претходних година био један од најбољих, ако не и најбољи евролигашки играч и који је за своје блиставе партије у дресу Ефеса награђен НБА уговором. Поред промене средине, Васу мучи и обновљена повреда рамена, која је била главни разлог неодазивања селектору.

За Србију овог лета неће играти ни капитен Владимир Лучић због операције после тешке повреде, Никола Калинић због умора, али ни Милош Теодосић, који је још прошлог лета одстрањен из репрезентације током припрема за Европско првенство.

Богдан Богдановић, последњи представник "старе гарде"

Свакако је изостанак ових играча велики ударац за "орлове", али кога нема, без њега се може и мора, па сву пажњу треба усмерити на момке који желе да играју за национални тим и који у наступима у дресу са државним грбом виде велику част и најважнији део својих каријера.

Богдан Богдановић први пут ће предводити национални тим са капитенском траком, што је по личном сведочењу велика част и срећа за кошаркаша Атланте (американизација је у овом случају, некако, заказала).

Богдан је пропустио претходни Евробаскет због повреде колена и сада се враћа међу "орлове" као предводник нове генерације српских кошаркаша гладних победа и трофеја.

Због те неугодне повреде, Богдановић је пропустио добар део сезоне за нама, али је једва дочекао лето и могућност да поново тренира, али и игра за Србију.

Некадашњи кошаркаш Партизана и Фенербахчеа је на претходном Мундобаскету био најбољи стрелац турнира, па иако "орлови" нису дошли до борбе за медаље, јасно је колико је Богдан мотивисан када игра у репрезентативном дресу.

Никако не треба заборавити ни Богданове сузе после изгубљеног финала Европског првенства 2017. године од Словеније, које су само показатељ колико је пораз са "орловима" тешко пао новом капитену националног тима, али и са каквом жељом и жаром прекаљени бек-шутер наступа за Србију.

Пешић на располагању има квалитетне играче

Истини за вољу, селектор Пешић на ширем списку има 19 имена, од којих је већина прекаљених евролигашких асова, који већ годинама играју најквалитетније европско клупско такмичење. Можда не као водећи играчи у својим тимовима, али свакако имају битну улогу у екипама широм Европе.

Мало која репрезентација има снажног, али модерног центра попут Николе Милутинова, атлетицизам једног Немање Недовића или разноврсност Марка Гудурића.

Огњен Добрић и Дејан Давидовац имају позамашно искуство играња у црвено-белом дресу, док су Ален Смаилагић и Алекса Аврамовић ове сезоне партијама у Партизану показали да поседују енорман таленат и да још много тога могу да пруже пре него што достигну свој пуни потенцијал.

На списку селектора су и генерације које долазе – од Николе Јовића очекује се велика НБА каријера, Филип Петрушев није без разлога нови члан Филаделфије, Бориша Симанић још тражи своје место под кошаркашким сунцем, док ће се за Мундобаскет спремати и суперталентовани и још увек малолетни Никола Топић, који је међу својим вршњацима доминантнији него Јокић међу НБА звездама.

Сумње свакако постоје. Није лако одрећи се толико квалитетних играча и очекивати од репрезентације да направи успех. Али, треба веровати и пружити максималну подршку момцима који ће нас представљати на Мундобаскету, ко год да се нађе међу Пешићевих коначних 12.

Можда на турниру неће бити Срба који најбоље играју кошарку, али ће у Азији бити најбољих 12 српских кошаркаша у овом тренутку.