Преминуо легендарни кошаркаш Звезде Милета Лисица

Лисица је рођен 12. јуна 1966. године. Каријеру је почео у родном месту да би касније прешао у Црвену звезду.

Његов необичан животни пут довео га је до највећих висина у земљи кошарке, иако је овим спортом почео да се бави из хобија у екипи Полиестера из Прибоја, за који је наступао од 1989. до 1991. године.

Радио је као металостругар у ФАП-у у родном Прибоју и некако је успео да усклади посао у две смене са утакмицама и тренинзима за Полиестер, уз разумевање за његове повремене изостанке с посла.

Екипа је из Друге српске лиге ушла у виши ранг – Прву Б лигу, а Лисица је касније као један од најистакнутијих у екипи прешао у Слободу из Тузле на позив Борислава Џаковића. Ту се у потпуности посветио магичној игри под обручима и одиграо сезону 1991/92, а затим на позив Драгана Капичића, прелази у редове тада најтрофејнијег српског кошаркашког клуба Црвене звезде.

За црвено-беле је наступао у три сезоне, од 1992. до 1994. године и од 1995. до 1996. Освојио је две шампионске титуле 1993. и 1994. и Суперкуп Југославије у сезони 1993/94.

На 102 такмичарске утакмице постигао је 1.343 поена – просечно 13,2 по утакмици и остао упамћен као један од најбољих кошаркаша клуба са Малог Калемегдана током деведесетих година 20. века.

Због повреде предњих укрштених лигамената пропустио је највећи део сезоне 1992/93, али се опоравио у финишу лигашког дела и помогао екипи да стигне до шампионске титуле после паузе од две деценије. У плеј-офу је забележио 12 поена, од чега осам у финалној серији против Партизана, а Звезда је са 3:2 у победама освојила своју 13. титулу првака. Милета је на 14 одиграних сусрета у својој првој сезони у Звезди постигао 22 поена, али најбоље је тек следило.

Одласком узданица екипе Небојше Илића, Саше Обрадовића, Зорана Јовановића, Растка Цветковића и још неколико млађих првотимаца, Звезди су даване мале шансе да одбрани трофеј, а уз то због санкција црвено-белима није било дозвољено да играју у Евролиги.

Ипак, Обрадовић се после неколико месеци вратио у Звезду из Лиможа, па екипа Лалета Лучића са њим поново постаје озбиљан претендент на трон. Већ 29. децембра 1993. у мечу Суперкупа Југославије црвено-бели освајају трофеј победом над екипом Инвест експорта (ОКК Београд) резултатом 83:78 уз осам поена Милете Лисице, 14 поена Саше Обрадовића и 22 поена капитена Александра Трифуновића.

Екипа је ухватила велики залет како се лигашки део ближио крају, а крилни центар београдског клуба је достигао топ форму баш у то време. У тријумфу против београдског Радничког на гостовању (104:96) Лисица је убацио 29 поена, а Звезда је збирно нанизала чак 19 офанзивних скокова. Стамени кошаркаш је са 414 поена на 31 сусрету у лигашком делу (просек 13,4) био трећи стрелац тима иза Обрадовића (439) и Трифуновића (467).

Милета је у плеј-офу пружио феноменалне партије. У полуфиналу против шабачке Иве забележио је 24 поена у тријумфу – 97:76, да би у пет сусрета финалне серије против Партизана демонстрирао своју класу. Постигао је 88 поена, од чега 23 у петом мечу, а црвено-бели су одбранили титулу са 4:1 у победама и то поново под вођством трофејног стратега Владислава Лучића.

Милета Лисица је проглашен за МВП-а финалне серије, а у плеј-офу 1994. године укупно је на 10 утакмица забележио 151 поен. Са укупно 646 поена на 47 мечева у сезони 1993/94 (просек 13,7 по утакмици) био је трећи кошгетер клуба. Саша Обрадовић је забележио 749, а Александар Трифуновић 682 поена.

Лисица је био на врхунцу каријере са сјајном сезоном иза себе у којој је проглашен за најбољег играча, освојио нову титулу и Суперкуп Југославије. Изолација земље је учинила да кошаркаши са српских простора тешко долазе до иностраног ангажмана, па је Лисица појачао амбициозну Боровицу из Руме, са којом је у сезони 1994/95 стигао до финала плеј-офа.

У Звезду се вратио већ следеће 1995/96. и уз још једног повратника, легендарног Небојшу Илића, био лидер екипе. Са 675 поена на 41 утакмици (16,5 по мечу) Милета Лисица је био најбољи стрелац Црвене звезде, која је најдаље догурала у националном купу, где је стигла до полуфинала, а у плеј-офу је заустављена од беочинског БФЦ-а у четвртфиналу.

Укидањем санкција Звезда је почетком те сезоне одиграла прве мечеве у Европи после дуге паузе, али је руски Акваријус из Волгограда био успешнији, јер црвено бели нису надокнадили минус седам из првог сусрета. У Београду је било 78:76 за Звезду пред 6.000 гледалаца, а Лисица је био најефикаснији у тиму са укупно 32 поена на два европска дуела.

У плеј-офу је са 16,3 поена по мечу такође био најбољи стрелац Звезде, као и у купу, где је на четири меча бележио 21 поен по утакмици. У победи црвено-белих против ФМП-а (76:74) у лигашком делу зауставио се на бројци од 33 поена. 

Каријеру је наставио у словеначкој Пивоварни Лашко, где је играо од 1996. до 2001. године.

Дуги низ година био је најбољи играч екипе и један од најбољих у словеначкој лиги. У сезони 1996/97. бележио је просечно 18 поена и 11 скокова, да би у сезони 1997/98. доминирао и био најбољи стрелац шампионата са 22,3 поена по мечу и други скакач лиге са девет ухваћених лопти у просеку, као и најбољи шутер за два поена са изванредним процентом шута од 72 одсто. У сезони 1998/99. бележио је 13,3 поена и 6,5 скокова и као прави патриота дигао глас против бомбардовања Југославије.

Наредне сезоне 1999/2000. просечно је убацивао 15 поена и проглашен је за МВП-а првенства, да би у својој последњој сезони у Лашком 2000/01 у 35. години био најбољи скакач лиге са 9,1 ухваћену лопту по мечу. Исте сезоне је у Сапорта купу бележио 17,4 поена, 9,7 скокова и 3,2 асистенције. Три пута је играо и на Ол-стар мечу словеначке лиге и по два пута у финалима купа и плеј-офа 1999. и 2000. године.

У француском Ле Ману наступао је у сезони 2001/02. уз учинак од 11 поена и 5,3 скока у Сапорта купу, док је на осам мечева у шампионату Француске бележио 11,8 поена и 7,4 скока.

Играо је и за Лимож у сезони 2002/03, где је остварио учинак од 6,8 поена и 5,1 скок на 21 мечу, али се повредио у марту, па се на јесен 2003. године вратио у Србију и одиграо сезону 2003/04. у дресу екипе Лавови 063, где је на 24 утакмице имао 6,6 поена и 3,8 скокова по мечу. Од 2005. до 2007. године носио је дрес Новог Сада, а каријеру је завршио у сезони 2007/08. играјући за Рудар Трбовље.

Да није било повреде, можда би се још бавио кошарком. Иако је касно почео да игра, његова каријера је потрајала скоро две деценије, а патике је окачио о клин у својој 42. години. Није надмашио Мијаила Грушановића по дуговечности на кошаркашкој сцени, али је оставио неизбрисив траг у игри под обручима на овим просторима.

Навијачи Црвене звезде га се увек радо сећају када се поведе прича о трофејном периоду из деведесетих година.