Да, тачно је, НБА Ол-стар никада није био бољи!

Уколико то питање поставите МВП-у главне утакмице Кавају Ленарду, или пак Ентонију Дејвису, који ју је решио погођеним слободним бацањем, одговор био готово извесно био потврдан.

Међутим, уколико то питање поставите рецимо кошаркашу Орланда Ерону Гордону, човеку који је и други пут у каријери "опљачкан" у финалној рунди такмичења у закуцавањима, апослутно сам сигуран да би одговорио одрично.

Но, дилеме нема – овогодишње окупаљање свих звезда НБА лиге никога није оставило равнодушним и о њему ће се причати. Дуго.

Након уводног и нешто споријег првог дана у Чикагу посвећеног онима који долазе, поред разноврсног садржаја други дан овог тродневног "eventa" донео нам је и контроверзу, да би се кулминација догодила у недељу вече спектаклом на више нивоа.

Добро осмишљен и сведено изведен програм посвећен трагично настрадалом Кобију Брајанту "повео" је легендарни играч Лејкерса, Ирвинг Меџик Џонсон.

Потом га је својим заносним гласом и емотивном интерпретацијом наставила калифорнијска певачица Џенифер Хадсон, да би га на послетку преузео репер Комон, који је својом нарацијом о граду Чикагу, кошарци, Кобију, али о упорности и истрајности (основа Мамба менталитета) просто дигао "Јунајтед центар" на ноге.

Он је потом, видно исцрпљен, појединачно публици представио и најавио сваког играча учесника централног догађаја, међу којима је други пут у својој каријери био и Србин из Сомбора а центар Денвера – Никола Јокић.

Нови систем игре, по којем је победа у свакој четвртини доносила новац који ће бити преусмерен у хуманитарне сврхе, уз стандардне атрактивне потезе унео је и такмичарски значај (трећа четвртина је завршена нерешено), да би све добило посебну ноту, када је укупном скору додат Кобијев број 24 и циљани број поена, односно "target score" био стављен на коту 157.

Тада је у резултатски уједначеном дуелу прорадио "плеј-оф мод", те смо до краја гледали за ревијалне утакмице некарактеристично јаке и озбиљне одбране, снажне дуеле, нападе са циљем и организацијом, па чак и кошкања играча.

Укратко, видели смо велику глад за победом, што је такође био својеврстан омаж покојном Брајанту.

А што је вероватно најбитније, људи су били видно узбуђени, били су "забављени". Испоручена им је квалитетна спортска драма. Можда сценаријски грубо осмишљена и врхунски изрежирана, али кога је на крају брига за то? Са мераком је та прича попијена.

То важи и за оне који су "нови Ол-Стар меч" гледали на телевизијским или океанима мобилних телефона, а посебно за оне који су били сведоци на трибинама легендарне дворане у Чикагу. Такође, реакције које сам видео на Твитеру, али и чуо од колега новинара у прес центру биле такве да потврде мој финални утисак – десило се нешто јединствено.

Оно што је мени лично посебно драго што сам све претходно написано и доживео на лицу места, заиста осетио тај "вајб". Истина, нисам успео да урадим све што сам планирао.

Просто, не може се све физички постићи. Сада ми је јасно зашто медијске куће, чије профиле пратите на друштвеним мрежама и преко којих се сви о НБА лиги информишемо, на овакве догађаје шаљу екипе са двоцифреним бројем људи.

Погрешна је била и моја нада да ће играчи бити скроз доступни медијима. У ствари, и јесу били. Али у ограниченој мери и само на једном месту, "Медијском дану". Стога моја жеља да рецимо о притиску са којим живи попричам са Леброном остала је неиспуњена.

Ипак, јесам успео да разговарам са неким од узора. И то два најпознатија НБА инсајдера – Шемсом Чаранијом и Адријаном Војнаровским, о чему ће тек моћи да читате у посебном чланку.

На крају, у некој врсти закључка, знам да су две ствари су апсолутно сигурне.

Прва – Био је ово мој први НБА Ол-стар викенд.
Друга – Неће бити и једини.

Само, надам се некој топлијој дестинацији у будућности. Неки Мајами, или Лос Анђелес рецимо...