Три секунде у Минхену

Олимпијске игре у Минхену 1972. године остаће упамћене по многим стварима и сматрају можда и за најконтроверзније велико такмичење икад одржано. То су биле прве Игре у тадашњој Западној Немачкој након Другог светског рата. Одржане су у јеку „хладног рата" када су САД и СССР-а водили битке на свим фронтовима, посебно у спорту. На Играма се догодио један од најкрвавијих терористичких напада када су чланови терористичке групе „Црни септембар" убили 11 израелских спортиста.

Убиство израелских спортиста је вероватно најбитнији догађај по којем ће се Олимпијске игре у Минхену памтити, али спортска историја никада неће заборавити ни финале кошаркашког турнира у којем је, након правог трилера, репрезентација Совјетског Савеза направила подвиг савладала САД са 51:50.

Више од четири деценије након финала, утакмица у Минхену, тачније њена сама завршница, остају најконтроверзнији догађај у историји и кошарке и олимпијских игара и спорта уопште.

Нешто старије генерације вероватно су имале ту част да утакмицу гледају у директном преносу, па су уживо пратиле невероватан расплет финала. За оне нешто млађе, довољно је рећи да су Совјети меч добили кошем у последњем нападу који је био три пута поновљен.

Пре саме анализе меча потребно је рећи да је репрезентација САД на олимпијски турнир дошла као апсолутни фаворит, не толико због сјајних играча колико због традиције, имајући у виду да су освојили седам златних медаља на Олимпијским играма и да меч нису изгубили од увођења кошарке у олимпијску породицу спортова 1936. године у Берлину. Са 63 везаних победа на претходних седам Игара, САД се са још осам победа у Минхену прошетала до финала.

Са друге стране Совјетски Савез дошао је са искуснијом екипом која је одиграла више од 400 мечева заједно и која је такође деловала застрашујуће.

Американци су први пут после више деценија у финалу налетели на тврдог и физички беспрекорно спремног противника. Селектор САД Хенри Иба са Универзитета Оклахома стејт, који је форсирао дефанзивну игру, одабрао је тактику која је ишла на руку Совјетима. У спорој и тврдој утакмици боље се снашла екипа СССР која је на полувремену водила са 26:21.

У другом полувремену предност Совјета порасла је на десет поена. Американци се буде тек у последњих шест минута када фуриозно нападају и полако сустижу предност противника. Читава борба на крају се свела на последњих десет секунди где у којима је репрезентација СССР имала предност од 49:48. То можда јесте био финиш утакмице, али представљао је почетак праве драме.

Амерички кошаркаши на последњи напад Совјета играли су чврсту одбрану. Лопта је ипак некако дошла под кош где је шут Александра Белова блокирао Мекмилан. У контранападу лопта долази до Дага Колинса кога је Зураб Саканделидзе фаулирао на три секунде пред крај. Млади Колинс постигао је оба слободна бацања, САД су повеле са 50:49 када је настао хаос о којем се и данас прича.

Совјети су извели последњи напад, лота је дошла до средине терена, време је истекло, али судије су прекинуле меч. Према тадашњим правилима, када лопта прође кроз обруч, време почиње да тече, уколико се не затражи тајм-аут. Чим је напад кренуо, тренер Совјетског Савеза Владимир Кондрашин је појурио ка записничком столу протестујући да је тражио тајм-аут, који је требало да добије након првог слободног бацања. Имајући у виду да правила нису дозвољавала да се тајм-аут добије након другог слободног бацања, Совјетски кошаркаши морали су брзо да одиграју напад за који су имали једну секунду.

У свађи са записничким столом селектор СССР Кондрашин рекао је да је тајм-аут затражио стиснувши тастер. Тренери су тада могли да бирају да ли ће минут одмора тражити пре или између два бацања. Кондрашин је рекао да је имао намеру да тајм-аут узме између два бацања Колинса. Неспоразум је највероватније настао код записничког стола где су седели немачки делегати који су разумели да је Кондрашин одустао од тајм-аута, док је тренер СССР-а рекао да је одбио да паузу узме пре слободних бацања што му је главни судија понудио.

Након велике расправе у коју су биле укључене обе клупе, делегати, главне и помоћне судије нађено је компромисно решење. Совјети неће добити тајм-аут, али ће се сат вратити на три секунде да би извели последњи напад. Игра се наставила од тренутка када је Колинс постигао друго слободно бацање. Овакав расплет донет је на инсистирање генералног секретара ФИБА Рената Вилијема Џонса који је сишао са трибина на паркет и који је и поред одлуке главног судије Ригета, који је намеравао да се игра настави са још само једном секундом до краја, одлучио да се сат врати на три секунде. Занимљиво је да Џонс није имао никакву надлежност да пресуди у ситуацији када је меч у току. То је учинио вероватно због чињенице да је до забуне дошло на записничком столу, и да је репрезентација СССР-а била оштећена.

Први хаос био је само почетак. Играчи су поново изашли на паркет, а Совјети су добили другу шансу да за три секунде промене резултат. Како је једна грешка ван терена довела до друге, тако је Кондрашин у игру увео Едешка који је заменио Зармукамедова. Имајући у виду да је право замене било само у случају тајм-аута, совјетски селектор није смео да уведе новог играча у игру, али захваљујући метежу нико није обратио пажњу на ту чињеницу.

Едешко је покушао дугим пасом да нађе Александра Белова под кошем противника, али пас је био за неколико центиметара превисок, тако да совјетски центар није могао да ухвати лопту. Амерички играчи су улетели на терен и прослављали победу, новинари и фоторепортери узимали су изјаве и фотографије момента за историју, али након неколико минута славље се утишало, а америчким играчима је речено да утакмица још ивек није готова и да Совјети опет имају три секунде за напад.

У овом случају прва грешка око тајм-аута и неспоразуми на релацији судије-записничка клупа довеле су до општег метежа у којем се пребрзо кренуло са наставком игре. Судије на паркету нису виделе да на званичном семафору време није враћено на три секунде као што је пре тога договорено. У тренутку када су изводили последњи пас на семафору је стајало 50 секунди, али сирена се огласила само једну секунду након убацивања лопте. То је био разлог због којег су судије поништиле и овај напад.

Када се гужва на паркету рашчистила Совјети су добили и трећу шансу да постигну победнички кош. Едешко је поново дугим пасом тражио Александра Белова и овога пута га је пронашао. Белов је ухватио лопту под кошем, преварио двојицу америчких играча и пре истека сирене положио лопту у кош. Ситуација се скроз преокренула. Сада је почело славље кошаркаша СССР-а. Амерички тренер и играчи приговарали су судијама и записничком столу, али утакмица је званично била готова.

Након овакве завршнице, борба је настављена ван паркета. Док су у СССР-у славили победу и прогласили кошаркаше своје репрезентације за хероје нације, Американци су били бесни огорчени јер су сматрали да им је победа отета.

Званична жалба петочланој комисији је одбијена. Американци сматрају да жалба није прошла јер су већину у комисији имали представници тадашњих комунистичких земаља. Незваничне информације говоре да су против жалбе Американаца били представници Кубе, Пољске и наравно Совјетског Савеза, тако да је коначним „резултатом" 3:2 жалба одбијена.

Амерички кошаркаши су одмах после утакмице донели заједничку одлуку да се не појаве на додели медаља, тако да су на победничком постољу стајали само кошаркаши СССР-а као шампиони, и освајачи бронзане медаље, репрезентација Кубе. Медаље намењене репезентавцима САД и дан данас стоје у трезору у једној швајцарској банци.

Као што је речено, кошаркаши Совјетског Савеза у домовини су слављени као хероји јер су направили највеће изненађење у дотадашњој историји Олимпијских игара. Американци су били огорчени, више пута су покушали да оспоре коначан резултат меча у разним спортским институацијама, али никада у томе нису успели.

Капитен тадашње репрезентације САД Кени Дејвис ни 40 година након утакмице није се помирио са поразом. Он је прошле године, подсећајући се те утакмице рекао: „Нисмо заслужили сребро. Заслужили смо злато. Све ове године након тога ниједан играч нашег тима није прихватио сребрну медаљу". Сличну изјаву Дејвис, али и већина кошаркаша тима 1972. године понављали су свих ових деценија.

Иван Едешко, кошаркаш који је упутио пас ка Белову, након којег је совјетски центар постигао кош рекао је да се Американце љуте без разлога. „Американци су увек желели да буду први. Ако нису први увек траже изговор. То је њихов национални проблем", сматра Едешко.

Занимљиво је да нису баш сви амерички репрезентативци те судбоносне ноћи били против добијања сребрних медаља. Неколико деценија касније Том Бурлисон и Ед Ретлиф, у интервјуу америчком магазину „Спортс илустрејтед" рекли су да су имали намеру да гласају да се изађе на постоље и прими сребрно одличје.

Бурлисон је на крају гласао као и већина кошаркаша јер није играо финалну утакмицу, и сматрао је да није имао права да гласа другачије. Он је додао да није огорчен након финала и да би волео да његова деца једног дана добију медаљу. У једном каснијем интервјуу Бурлисон је рекао да је одбијање њега и његових саиграча да се појаве на победничком постољу један од најгорих неспортских потеза у историји.

Његов саиграч из репрезентације Ед Ретлиф је рекао да медаљу не жели за себе, али његова супруга сматра да би требало да је узме због њихове деце. И он је рекао да је желео да изађе на победничко постоље, али није желео да гласа супротно жељи осталих саиграча.

Ипак, њихов колега Кени Дејвис имао је прилично екстреман став поводом одбијања медаља. Он је у свом тестаменту најстрожије забранио својој породици да икада у руке узму сребрну медаљу са тих Олимпијских игара.

У каснијим сведочењима неки од актера бацили су ново светло на читав догађај. Тако је тадашњи генерални секретар ФИБА Ренато Вилијамс Џонс, на чије су инсистирање Совјети добили три секунде за напад, у неформалном разговору рекао је да у тренутку када је извршио притисак на судије није веровао да ће се догодити онакав расплет, односно да Белов неће постићи кош.

Ипак Белов је кош постигао у Совјетском Савезу постао је херој нације и финале кошаркашког турнира 1972. године учинио је бесмртним. На жалост, Белов није дуго уживао у ореолу хероја нације. Он је услед тешке болести преминуо шест година након финала у својој 27. години.

Финале кошаркашког турнира на Олимпијским играма у Минхену 1972. године и дан данас остају један од најконтроверзнијих догађаја у историји спорта.