Најбољи играчи финалних серија (други део)

Ајзеа Томас је предводио генерацију Детритових „лоших момака", где је заједно са Билом Ламбиром, Риком Мејхорном Денисом Родманом и осталима тукао и побеђивао све редом. Ипак. за прву од две титуле ове генерације освојену 1989. године у финалној серији најзаслужнији је био „глас разума" фајтерске екипе Џое Думарс. Овај кошаркаш је у финалној серији у којој је Детроит „почистио" Лејкерсе са 4:0 у просеку давао 27,3 поена, док је и у дефанзиви био сјајан.  

И годину дана касније Пистонси су освојили шампионску титулу. Овога пута награда за најбољег играча финалне серије припала је капитену Ајзеи Томасу. Овај кошаркаш је у пет утакмица које су одигране и у којима је Детроит савладао Портланд са 4:1 у просеку имао 27,6 поена и седам асистенција по мечу.  Томас је тако надокнадио пропуштено из 1988. године када је Детроит у финалној серији поражен од Лејкерса. Иако је Томас, према мишљењу многих, био убедљиво најбољи кошаркаш, Детроит је изгубио у серији, тако да награна за МВП играча није припала њему.

Хјустон Рокитси су први који су искористили прво повлачење Мајкла Џордана, и на кратко прекинули доминацију Чикаго Булса. Хаким Олејџуон предводио је Рокитсе до две шампионске титуле 1994. и 1995. године. У финалу против Њујорка, Хаким је надиграо центра Никса Патрика Јуинга у незаборавних седам утакмица. Олејџуон ј у тој финалној серији постизао 6,9 поена, имао је 9,1 асистенцију и 3,6 блокада. Годину дана касније искусни Рикитси су „почистили" младу екипу Орланда предвођену Шекилом О'Нилом и Пенијем Хардвејом. Хаким је тада показао Шеку да сирова снага није довољна да се доминира под обручима. Хаким је Шеку показао невероватну технику, кретање и шут, и тотално је надиграо горостасног центра Орланда.  Хаким је у четири меча против Орланда давао у просеку 33 поена,  имао је 10,3 скока и 2,8 блокаде по утакмици.

Чикаго Булси су шест пута били шампиони и свих шест пута до тријуфа их је предводио Мајкл Џордан. „Његово летеће величанство" проглашен је за најбољег кошаркаша финалне серије 1991, 1992, 1993, 1996, 1997. и 1998. године. У првој финалној серији 1991. године Чикаго је савладао Лејкерсе са 4:1 у серији а Џордан је у просеку постизао 31,2 кошева. У серији против Портланда годину дана касније Џордан је у просеку давао 35,8 поена, док је у серији против Финикса 1993. године постизао 41 поен по утакмици, заједно са 8,5 ухваћених лопти и 6,3 асистенција.

Након повратка из пензије, у финалу 1996. године против Сијетла Џордан је у финалној серији коју су Булси добили са 4:2 постизао 27,3 поена по утакмици. Годину дана касније, против Јуте у петој утакмици Џордан је и поред проблема са стомаком (сумња се да је био отрован непосредно пред меч) постигао 38 поена. И наредне године Џордан је против истог противника предводио Булсе до шесте титуле. У шест утакмица Џордан је у просеку постизао 33,5 поена по мечу, док је у шестој, одлучујућој утакмици убацио 45 кошева.

Шекил О'Нил је једини кошаркаш поред Џордана који је три пута за редом био МВП финалне серије. Шеку је то пошло за руком 2000, 2001. и 2002. године док је играо за Лејкерсе. У финалу 2000. године Лејкерси су савладали Индијану са 4:2 у серији уз Шеков учинак од 38 поена, 16,7 скокова и 2,7 блокаде по утакмици. Годину дана касније Лејкерси су прегазили Филаделфију са 4:1, а Шек је имао учинак од 33 поена, 15,6 скока и 3,4 блокаде по утакмици. Тим из Лос Анђелеса у финалу 2002. године „почистио" је Њу Џерси Нетсе са 4:0. Шек се поново истакао са 36,3 поена, 12,3 скока и 2,8 блокаде по мечу.

Детроит Пистонси су успели да се након ере Грента Хила докопају још једне шампионске титуле. Пистонси су у финалној серији савладали Лејкерсе са 4:1, а за најбољег кошаркаша финала проглашен је Чонси Билапс који је у просеку давао 21 поен (уз шут из игре од 51 одсто) и 5,2 асистенције по утакмици.

Све што Сан Антонио Спарси нису освојили са Дејвидом Робинсоном надокнадили су са Тимом Данканом. Доласком у Сан Антонио Данкан је прво учио од Робинсона а затим предводио Спарсе до четири шампионске титуле. Данкан  је три пута проглашаван за најбољег играча финалне серије, 1999, 2003. и 2005. године. Прво се Данкан истакао у финалу против Никса 1999. годинњ када је у победи своје екипе од 4:1 у просеку постизао 27,3 поена и имао 14 скокова по мечу. Четири године касније у финалу против Њу Џерси Нетса Данкан је био доминантан са 24,2 поена, 17 скокова и 5,3 блокаде по утакмици. Две године након тога против Детроита Данкан је у просеку убацивао 25 поена и 11 скокова у финалној серији од седам утакмица.

Пре него што је Леброн Џејмс дошао у Мајами екипу са Флориде предводио је Двејн Вејд који је проглашен за најбољег играча финалне серије 2006. године у којој је Мајами савладао Далас са 4:2. Мајами је лоше отворио серију и губио са 2:0, али је Вејд преузео ствар у своје руке и преокренуо серију у корист Хита. Вејд је имао просек од 34,7 поена по мечу а посебно се истакао у трећој, четвртој и петој утакмици када је постигао 42,36 и 43 поена.

Тим Данкан је можда три пута био најзаслужнији за тријумф Сан Антонија, али једном је награду за најбољег играча финала однео Тони Паркер. У финалној серији против Кливленда, које је тада предводио млађани Леброн Џејмс, Паркер је предводио Спарсе са 24,5 поена по мечу (шут из игре 57 одсто). Спарси су „почистили" Кавалирсе а Паркер је постао први Европљанин коме је припала награда за најбољег играча.

До своје 17. НБА титуле Бостон је дошао 2008. године када је у финалу савладао Лејкерсе са 4:2. У редовима Селтикса били су Кевин Гарнет и Реј Ален, али их је до победе предводио Пол Пирс коме је припала награна за најбољег играча финала.

Коби Брајант дуго је био у сенци Шекила О'Нила. Заслуге за три везане титуле Лејкерса почетком овог века припале су Шеку који није пропуштао прилику да то „натрља на нос" Кобију. Ипак, Коби је предводио Лејкерсе до две титуле и то у време када Шек више није био у Лејкерсима. Коби је био најбољи у редовима Лејкерса у финалним серијама против Орланда 2009. и Бостона 2010. године.

Тони Паркер је био први Европљанин коме је припала награда за најбољег играча финалне серије, док је Дирк Новицки био други кошаркаш са „старог континента" коме је припала та част. Новицки је 2011. године, и поред повреде прста, предводио Далас Мавериксе до прве титуле за овај клуб. Маверикси су у финалној серији савладали Мајами са 4:2 у серији и тако одложили снове Леброна Џејмса о титули.

Леброн је до прве НБА титуле дошао тек 2012. године када је заједно са Вејдом и Бошом коначно у финалној серији савладао Оклахому са 4:1. Популарни „Крља Џејмс" био је најзаслужнији за тријумф и са правом му је припала награда за најбољег играча финалне серије. Леброн се посебно истакао у петој утакмици када је имао трипл-дабл учинак. Џејмс је тако постао десети играч који је у истој сезони освојио награду за најбољег играча регуларног дела и за најбољег играча финалне серије.