Доказ мита о дугачким Србима

Александар Тијанић је у српско новинарство ушао као Никола Јокић у НБА лигу. Двоструко више било је оних испред, који су пројектoвани да буду бољи, него оних иза, са мањим шансама.

Денвер је, кажу они који знају Америку, идеалан град за живот, тачнo миљу је виши од нивоа мора. НИН је, кажу они који су знали новинарство, био идеално место за новинаре, тачно миљу виши од нивоа остатка новина у тадашњој Југославији. Некада је вредело доћи у НИН чак и као аутсајдер, са великом главом, са треће године факултета. Са 41. позиције на драфту. 

Није било тешко успети. Требало је само моћи оно што нико други не може. Са позиције тешког центра имати најкреативније асистенције; са позиције документаристе у редакцији писати најкреативније текстове. 

То се не дешава. Осим што се десило Николи Јокићу и Александру Тијанићу.

Разлика је само у томе што се Тијанић више „ложио" на кошарку од Јокића. Волео је кошарку скоро колико Јокић воли коњички спорт. 

Кад промашиш и кош и таблу 

Наравно, писао је много о кошарци. Креативно, другачије, храбро, безобразно. 

Све док није промашио све.

Није то био зицер као Савановићев у Турској. Нити улаз у којем је проклизао као Богдан у Лилу.

То је била потцењивачка тројка преко Жељка Обрадовића која на нашу срећу није била ни близу обруча. 

Тијанић, наиме, уочи Светског првенства у Атини 1998. у "Европљанину" пише текст "Крај мита о дугачким Србима" у којем прориче пропаст нашем националном тиму.

„Сви ћуте! Председник Ражањ, јер се осећа као да је натакнут на свог имењака; секретар Радовић, јер не уме ништа да каже док му то не напишу; селектор Дуда, јер је мудро опрао руке и све предао на одговорност Обрадовићу. Тако да је наш коуч, сопственом кривицом, доведен у ситуацију да после блиставе тренерске каријере данас буде Синан Сакић наше кошарке; завијањем познате мелодије крије чињеницу да не сме ништа да обелодани", пише Тијанић у "Европљанину" уочи Светског првенства алудирајући на отказе у репрезентацији и прогнозирајући потоп. 

Доктор Жељко 

А то првенство било је докторска дисертација Жељка Обрадовића.

Без „три главна монструма", како је Тијанић називао одсутне Дивца, Паспаља и Даниловића Југославија осваја злато на најбољи начин потврђујући мит о дугачким Србима.

Бодирога на свим спољним позицијама и Ребрача под кошем доминирали су у атинској дворани Оака и уз Оскара за епизоду Александра Ђорђевића било је то довољно за четврто југословенско светско злато.

Мит о дугачким Србима, показало се, није тако лако срушити. 

Уочи овог првенства не само да нема скепсе као уочи Атине 1998. него је еуфорија већ добила размере сличне Атини 1995.године. 

И сама та еуфорија је један од доказа мита о дугачким Србима.

Као што је доказ и то што и даље фигурирамо као други (по некима и први) фаворит Светског првенства, а због повреде остали смо без капитена и вође ове генерације Милоша Теодосића.

"Најдужа" екипа 

А доказ је и то што смо ми - „миљу изнад нивоа мора". Као Денвер.

Наиме, српска кошаркашка репрезентација просечно је висока 206 цм. У време владавине тзв. „смол бола", где је највиши играч често нижи од 206 цм - Срби на Светско првенство долазе са вероватно највишим тимом од како се игра кошарка. 

Званично најбоља „петица" на свету Никола Јокић тако ће због те „денверовске" висине Србије можда и више времена проводити на позицији број четири.

У првом мечу против Анголе чак је све своје минуте провео на позицији крилног центра. 

Кад је тим толико велики онда је у њему могуће мењати и позиције најбољем на свету. И то је крунски доказ мита о дугачким Србима.