Пиксијева ноћ у Лисабону и Пауновићево јутро у Лондону ком се сви надају

"Лисабон дању има нечег наивно театралног што привлачи и очарава, али је ноћу град из бајке који се са блиставо осветљеним терасама спушта ка мору, као нека нагиздана жена што се нагиње ка свом тамноплавом љубавнику".

Ово је најбољи од многобројних описа главног града Португалије, угњежден у дирљиву причу о судбини Јозефа Шварца, исцеђену из пера Ериха Марије Ремарка. Година је 1962, наслов "Ноћ у Лисабону". Последње Ремарково дело.

Клупко приче одмотава се око неименованог избеглице. Сатеран уз западну ивицу Европе током Другог светског рата, очајнички покушава да за себе и своју девојку пронађе довољно уверљиве исправе и карте у једном правцу преко Атлантика.

Лисабон је у тим годинама био предворје избегличког раја. Претпоследња станица свих оних који су успели да на време напусте континент у пламену, распаљен жеравицом нацизма.

Загледан у брод чија палуба је гарантовала безбедност и у чија једра је дувала слобода, Ремарков јунак је изненада добио понуду којој није могао ни да се нада.

Два исправна пасоша и две карте за Њујорк, у замену за једну ноћ стрпљења. Нови почетак, за причу која траје колико и једна месечева смена, а у коју стане читав један живот.

И слушао је човек без имена читаве ноћи трагичну, али и веома узбудљиву исповест о љубави, неправди и бекству. О превртљивој судбини и будућности која почива у измаглици. Све док се сунце није пробудило и на причу ставило тачку. Карте и пасоши су тада већ били у његовим рукама.

Ноћ на "Ла Лужу"

Неколико деценија касније, други човек – добро познатог имена и презимена и још препознатљивијег надимка – такође се налазио у Лисабону. Уместо океана, гледао је у море зеленила и 22 барке које су се љуљале по површини.

За разлику од Н.Н. лица, које је Ремарк уз мало маште извајао глином сазданом од прича Ханса Хабеа, нови пасош у овом случају није био неопходан. Карте међутим јесу. Овога пута, авионске.

Уместо запада и Сједињених Држава, циљ је био на истоку, у граду који је изграђен три године раније. Циљ је био Катар и Светско првенство у фудбалу.

Осам месеци раније, Драган Стојковић Пикси је постао селектор фудбалске репрезентације Србије. Задатак који је добио, био је веома незахвалан – обезбедити одлазак на Мундијал.

Ишло му је добро у наредних седам месеци, али се све свело на 90 минута у Лисабону (није баш све, опција је био и бараж, али то сада није толико важно...).

Унутар кречом оивиченог тренерског простора, а не са звездама осветљеног кеја, посматрао је Пикси тада како му се судбина мења пред очима.

Хроника срцепарајућих момената и овера карте за Катар

Могао је и он вероватно током тих 90 и кусур минута да чује разне приче о неуспесима, злој коби и трагичном усуду југословенског и српског фудбала, које су се мешале са повицима португалских навијача.

Могао је да види Монтевидео, али и победничке голове Виктора Владимировича Понедељника и Пјетра Анастазија. Кроз сећање су му подигнутих руку трчали Дитер Милер и Адолф Шерер.

Учинило му се на трен и да је Фарук Хаџибегић савладао Гојкочеу и да рата никад није било. Чуо је сигурно и одјек Мијатовићеве пречке, звук лопте која пара мрежу после ударца Брета Холмана и тишину коју је изазвао Ђердан Шаћири.

Чуо је затим и узвик који се проломио стадионом када је је Ренато Санчез у другом минуту погодио за вођство домаће селекције.

Катар је тада деловао недостижно, а авион је већ био у покрету, спремајући се да полети. Одлазак је прво одложио Душан Тадић, да би лет Португалцима отказао Александар Митровић, тик пре него што је сунце, скривено у судијској пиштаљци, дало знак да је са причама готово.

Раширио је тада руке Пикси, који је изгледао као да је сам провео 90 минута на терену, знајући да је стрпљење успешно заменио за карте и бољу будућност.

Прави живот почиње кад се филм заврши

Идиличан крај, зар не? Не, ако питате Ремарка и Пиксија.

"Следећег дана увече смо отпутовали и без тешкоћа стигли у Америку. Међутим, пасоши она два бића која су се волела нису донела никакву срећу: пола године касније, Рут се развела од мене. Касније се удала за младог богатог Американца који је гарантовао за наше пасоше".

Крај романа који умногоме наличи остатку Пиксијевог мандата и његовом болном завршетку. 

Испадање у групи у Катару, неубедљиве квалификације за Евро и још гора игра на њему, те пораз од Албаније били су Пиксију оно што је Н.Н. лицу била Америка. Португалија стога можда изгледа као бајка, али није добро поприште за почетак бајковитих прича.

Срећа па ће Вељко Пауновић писање своје бајке почети из Лондона. 

Ситуација у којој се налази, иако слична, много је тежа од Пиксијеве. Тежа је заправо и од освајања омладинског Светског првенства. Приче које би он могао да чује на "Вемблију" за пар томова су дуже од оних које су исприповедане његовом претходнику.

Тако би и његова ноћ у "колевци фудбала" могла много дуже да потраје, само што би јутро у том случају било за памђење. 

"Има нечег доброг у горким успоменама: оне умеју да те заварају слатком мишљу да си срећан, иако си још малопре био дубоко уверен у супротно".